Ko ima oči, neka vidi. Ko ima uši, neka čuje.
Zamislite da vozite avion kome je uključen autopilot, a vi to ne znate. Iz sve snage se trudite da upravljate avionom, da ga usmeravate tamo gde vi želite. On neće. Pod stresom ste, znojite se, čitavo telo vam je u grču, pokušavate da ga ispravite jer je krenuo da skreće. Neće! Vi ste odgovorni! Šta da radite? Trudite se i dalje… Obuzima vas očaj, strah preuzima kontrolu, paničite… …a uključen je autopilot…
Odjednom, videla je život kroz svest jednog psa. Osetila je njegovu sreću dok je jurio za automobilima, njegovu uzbuđenost kad je uhvatio miris slanine i krenuo za izvorom, beskrajnu ljubav dok ga je sićušna devojčica povlačila za uši, rep, mazila i gnjavila. Spoznala je njegovo nerazumevanje u trenutku kada ga je jedna teška čizma udarila posred rebara, a on je išao za njom samo zato što tako dobro miriše… “Koliko bi samo čovek mogao da nauči od psa!”
...Većina nas u nekom obliku veruje u dvojstvo postojanja na ovome svetu - dualitet materijalnog i duhovnog. Većina nas veruje u višu silu, u ravnotežu davanja i primanja, u duhovno, u Stvoritelja - kako god ga nazivali. Većina nas veruje - slepo, ne postavljajući pitanja. Naše društvo (zapadno) nas je tome naučilo ustrojstvom crkve kao institucije preko koje komunicirate sa Bogom. Ustrojstvo sveštenstva kao lica koje će vam reći šta je dobro - a šta nije, šta je greh - a šta nije, udaljilo je čoveka od poimanja duhovnog. Zar je zaista potrebno da nam neko govori šta je ispravno i da nam nameće svoje tumačenje nekih univerzalnih istina? Zar sami nismo sposobni da razlučimo (ne)ispravnost svojih postupaka? “Bog” nam je dao savest kojom treba da se rukovodimo u životu - siguran putokaz ispravnosti naše staze. Dokle god radimo po savesti - na dobrom smo putu, samo treba da oslušnemo sebe...
Naučeni smo da ne verujemo u ono što ne vidimo, što ne možemo da opipamo i kažemo:“da, to je stvarno, to postoji.“ Kako onda verujemo u ljubav, u tugu, u mržnju, u bilo koju emociju na ovome svetu? Mogu li da se vide? Ne. Možete videti dokaze nečije ljubavi, čuti reči koje je potvrđuju, ali samu ljubav ne možete videti, ona je čisto duhovna, apstraktna... Ipak verujete u nju... Onda mora da verujete i u dušu.
Čitav je svet izgrađen na laži. Sve što znate je laž. Sve što verujete je laž. Istina je pred vama i samo čeka da bude otkrivena. Da li si baš ti taj koji će otvoriti svoj um ka čudima koje istina nosi sa sobom? Da li si spreman da čuješ? Da vidiš? Duboko udahni. Izdahni. Umiri svoj um i pridruži se meni i hiljadama drugih koji su prozreli laž i postali tragači za istinom.
Na pola puta između sna i jave, svesnog i nesvesnog, na tromeđi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, otvorila sam svoje oči da prvi put gledam i vidim.
Smrt fizičkog tela, momenat je u kome se duša rađa u svetlosti, momenat u kome se duša sjedinjuje sa Univerzumom, u kome se “vraća kući”, beskrajnoj ljubavi iz koje sve je nastalo, smislu svega. Smrt je kraj svih fizičkih muka, sveg ovozemaljskog bola, momenat prosvetljenja, u kome uvidimo mizernost svih problema koje smo smatrali velikim u odnosu na beskonačnost našeg bivstvovanja, momenat u kome spoznamo vezu i jedinstvo svega i svih. Ciklus koji prođemo od rođenja do smrti, samo je karika u lancu iskustva kojim naše duše evoluiraju.
...istina je jedna i ne može večito biti sakrivena. Doći će dan kada će deca dece naša četiri brata pogledati prošlost kroz vremensku distancu koja, po pravilu donosi objektivnost i uvideti greške svojih predaka. Uvideće da smo svi jednaki u milosti jednoga Boga i da naše razlike samo doprinose našoj posebnosti, a naše posebnosti doprinose šarenilu kolaža koje zovemo životom. Doći će dan kada će deca naše dece otvoriti oči i videti da u svima nama treperi ista svetlost, da smo svi mi delići jedne iste slike, a da sliku ne možemo sagledati dok se delići ne povežu u celinu. Kada vidimo celinu spoznaćemo carstvo nebesko.
Probudite se, Srbi iz čitavog sveta! Niste li ponosni što imamo gen najstariji na svetu? Niste li ponosni što smo dočekali 7524. godinu Gospodnju od kada beležimo godine? Niste li ponosni na svoj Kalendar, na svoju Vinčansku kulturu, na svoje pretke i svoje bogove? Niste li ponosni na kolevku civilizacije koju su naši preci izneli na svojim plećima i ostavili nam zapis o svojim delima u našem genetskom kodu?
Nema čoveka na ovome svetu koji se nikada nije zapitao o smislu življenja. Šta je ono što nas tera da idemo napred, da ustanemo kada padnemo? Šta je to što treba da preživimo? Šta da naučimo? Koja je to pokretačka sila koja nam ne da da odustanemo, izuzev nagona za opstankom, za samoodržanjem? Možda svako od nas treba da otkrije svoj smisao, a možda je on isti za sve? U mojoj glavi, ovo je zatvorena tema.
Ljubiš me tamo gde najviše volim, Dugim me prstima miluješ po telu, Vatra u meni, kao da sva gorim, Uzavrla krv slomila me celu, Dok usnama kružiš po grudima mi golim.
Ne gledaj me tako. Pomisliću Da me možda voliš... Ne gledaj me tako, Jer svaki tvoj pogled Korak je više Ka mome bolu... Ne gledaj me Kao da sam dete, Ne igraj se sa mnom Kao da sam lutka... Lomljivo je... Krto... Gledaj me kao ženu, Ali nemoj tako! Pomisliću... ...da me možda voliš...
Razbojniče, vrati mi moje srce, sto si ga ukrao one noći kada nisam pažljiva bila... Razbojniče, ono je sve što imam, jer već si mi slomio krila, pa više ne mogu poleteti ka suncu; zato je sve što imam skriveno u mom srcu... Razbojniče! Smiluj se na moju bol, sve što sam imala, sada je pripalo… Pročitajte više RAZBOJNIKU
Ležala je na plaži i posmatrala pučinu. More je bilo neobično mirno, po prvi put tog osmog dana njenog boravka na letovanju, daleko od voljenih ljudi u Beogradu. Uživala je u tišini divlje plaže, sakrivena od očiju čitavog sveta, udobno smeštena na sunđerastoj ležaljci uglavljenoj među stenama. Prvog dana nije joj se svidela ta… Pročitajte više RONILAC
U jednoj dalekoj zemlji, nedaleko od velikog grada, na rubu šume od stotinu leta, stajala je stara kuća od cigala. U kući je živela devojčica, krhka i nežna. Pričali su joj baka i deka da u noći kada se rodila, na nebu je jedna zvezda jače zasijala, pa se srušila, kako je izgledalo, baš iza njihove kuće. Zbog toga su joj nadenuli ime Zvezdana.
Verujem u sve velike učitelje, velike mudrace, koji su pokušali da zatvorenom umu ljudi predoče neke univerzalne istine, pozivajući ih na ljubav. Ljubav ka prijatelju i neprijatelju, ka bližnjem i dalekom, ka važnom i nevažnom, jer svi smo mi satkani od istog duha, svi smo mi komadići iste univerzalne energije i svi prolazimo kroz isto duhovno iskustvo života na ovoj našoj prelepoj planeti.