Na pola puta između sna i jave, svesnog i nesvesnog,
na tromeđi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti,
otvorila sam svoje oči da prvi put gledam i vidim.
O kako samo čovek je mali, kada bi znao!
Naivni mali ljudi, zavedeni svojom veličinom.
Mali ljudi, a Ego veliki, kao planina…
Najslabija karika ovog lanca postojanja,
Gde sve i sva ispunjava svoju svrhu;
Samo čovek sve kvari…kraj očiju slep…
Kao pas za koskom, čovek trči za novcem;
No, pas da jede, a čovek da ima…da kupuje psu granule…
…a pas hoce samo svoju kost…i da trči…
Psu smo stavili lanac, ptici kavez, ribi akvarijum, zveri rešetke…
Vladati, posedovati, dominirati…moć…
Zato smo usamljeni u beskrajnom kosmosu,
mi mali opsednuti veličinom…
Nisu nam trebali dozvoliti da savladamo govor,
Tako smo stvorili laž i na njoj izgradili svet.
Mi mali, nesvesni svoje nesvesti,
Zarobili smo svetlost večitih duša
U mrak svoga slabašnog uma, koji ne prestaje
Da govori-laž…
Podredili smo svetlost večitih duša
Kvarljivoj krvi…
Zato oseti…
Ovo grešno telo…ne, to nisam ja…
Ove neprekidne misli…ni to nisam ja…
Energija koju osetiš kada ti priđem, to sam ja
Tvoja me duša pozna…
Samo oseti…
Mi mali ljudi…
