Ko ima oči, neka vidi. Ko ima uši, neka čuje.
Koliko ga je samo volela! Toliko ga je volela da bi učinila sve za njega. Lagala bi, krala bi, ubila bi. Toliko ga je volela da nije mogla da zamisli svoj život, ako nije sa njim. Obožavala je sve u vezi njega. Činio je da se oseća voljenom, sigurnom, zaštićenom, najlepšom i najpoželjnijom ženom na… Pročitajte više Silovanje života
Disanje joj je bilo sve sporije, telo sve teže, u duši sve veći mir, kada najednom oseti kako stopala počinju da joj gore, a odmah zatim i pulsirajuće energetske talase kroz jednu, pa kroz drugu nogu, naizmenično. „Podiže mi se energija“, pomislila je i odmah vratila fokus na disanje. Osećaj je bivao sve intenzivniji. Najednom, energija iz nogu, koju je doživela kao energiju zagasito-crvene boje, podigla se naglo, tri i po puta obmotala oko njenog kičmenog stuba, pa izašla kroz samo teme i u obliku torusa se nanovo spustila do stopala, zatvarajući oko nje energetsko polje. Imala je osećaj da gori i pulsira dok je crvena energija kolala kroz nju i oko nje. Tek nekoliko trenutaka kasnije osetila je kako plavičasto-bela nebeska energija prodire kroz njeno teme i ispunjava čitavo njeno biće čistom, blještavom svetlošću.
Odjednom, videla je život kroz svest jednog psa. Osetila je njegovu sreću dok je jurio za automobilima, njegovu uzbuđenost kad je uhvatio miris slanine i krenuo za izvorom, beskrajnu ljubav dok ga je sićušna devojčica povlačila za uši, rep, mazila i gnjavila. Spoznala je njegovo nerazumevanje u trenutku kada ga je jedna teška čizma udarila posred rebara, a on je išao za njom samo zato što tako dobro miriše… “Koliko bi samo čovek mogao da nauči od psa!”
Ležala je na plaži i posmatrala pučinu. More je bilo neobično mirno, po prvi put tog osmog dana njenog boravka na letovanju, daleko od voljenih ljudi u Beogradu. Uživala je u tišini divlje plaže, sakrivena od očiju čitavog sveta, udobno smeštena na sunđerastoj ležaljci uglavljenoj među stenama. Prvog dana nije joj se svidela ta… Pročitajte više RONILAC
U jednoj dalekoj zemlji, nedaleko od velikog grada, na rubu šume od stotinu leta, stajala je stara kuća od cigala. U kući je živela devojčica, krhka i nežna. Pričali su joj baka i deka da u noći kada se rodila, na nebu je jedna zvezda jače zasijala, pa se srušila, kako je izgledalo, baš iza njihove kuće. Zbog toga su joj nadenuli ime Zvezdana.