Na brdovitom Balkanu živela četiri brata: Tutić Slobodan, Tutić Milo, Tutić Alija i Tutić Franjo. Svima beše rodna gruda u Sjenici kraj Zlatibora, svi potekoše iz jedne kuće, govoraše istim jezikom i pisaše istim pismom. Slobodan je u životu gubio i dobijao, voleo, patio, uživao i mučio se. Kao i Milo, kao i Alija, kao i Franjo. Slobodan je bio pošten čovek, nije krao, nije ubijao, poštovao je svoje roditelje, svoje komšije, svoje drage i nedrage, pomagao je kada je mogao, gledao svoja posla, živeo svoj život, nije sudio ni osuđivao. Mučio je svoju muku i nikada se nije žalio. Isto tako i Milo, Alija, a i Franjo.
Dizali su svoju decu da postanu dobri ljudi, učili ih tradicionalnim vrednostima, moralu, poštenju, poštovanju, ljubavi, etici. Učili ih da budu vredni i da se oslanjaju samo na svojih deset prstiju, da čuvaju obraz čistim, a glavu podignutu. Kako Slobodan, tako i Milo, Alija i Franjo.
Kako su samo bila slična naša četiri brata, četiri deteta iz istoga doma, od istih predaka, sa istom krvlju u svojim venama. No, kao što je često slučaj sa dobrim ljudima, braća su bila naivna. Za njihove oči nije postojala loša namera, zla sila, skriveni motivi, jer svi u životu imamo sklonost da polazimo od sebe, a Slobodan, Milo, Alija I Franjo su bili, kao što već rekoh, dobri i pošteni ljudi. Laka meta za predatore…
I kao u staroj narodnoj priči o sedmorici braće i sedam prutova oni kojima smetaše sloga našeg Slobodana, Mila, Alije i Franja, zavediše braću da ih slome
Te rekoše Aliji da nema boga do Alaha, rekoše Franji da istina leži na zapadu, rekoše Milu da iz senke Slobodanove nikada neće izaći, a Slobodana sve to strašno povredi, jer bejaše najstariji od sve svoje braće i ljubljaše zaostavštinu svojih roditelja. Od jednom, premda svi pričaše istim jezikom i pisaše istim pismom, Slobodan je taj jezik nazivao srpskim, Milo crnogorskim, Alija bošnjačkim, a Franjo hrvatskim. A svi su verovali u jednog Boga…
Kako su godine prolazile, braća su sve tvrdoglavije branili svoje stavove, isticali svoje različitosti i u želji za jačanjem svog identiteta sve se više udaljavali jedan od drugoga. Učili su svoju decu da preziru svoje stričeve, pričajući im različite varijante jedne iste istine, svaku pomalo obojenu novim detaljima koja će podržati njihove stavove i ubediti njihovu decu da su baš oni u pravu. Uskoro, svako od njih je imao svoju istinu, a deca su im verovala…
Odrastajući u različitim domovima, deca Slobodanova, deca Milova, deca Alijina i deca Franjina, razrodiše se. Potekli iz iste kuće, kuće dovoljno velike za svu čeljad koju je izrodila, deca razrođena, podeliše sobe, dvorišta, podigoše zidove, zazidaše vrata i polako, zatvoreni u svoje četiri udžerice zaboraviše da je to nekada bila porodična vila. Kako je sećanje kratko i varljivo! Kako je sloga krhka i kvarljiva! Kako je svaka istina obojena tačkom posmatranja!
Svi mišljaše da su baš oni u pravu, da je njihovo znanje jedino ispravno. Sa znanjem, dolazi i Ego, a oči obojene egom, nikoga do sebe ne gledaše. Tako se deca Slobodana, Mila, Alije i Franje sasvim razrodiše i življaše razjedinjeni i nesrećni dugo godina.
No, krv nije voda, a istina je jedna i ne može večito biti sakrivena. Doći će dan kada će deca dece naša četiri brata pogledati prošlost kroz vremensku distancu koja, po pravilu donosi objektivnost i uvideti greške svojih predaka. Uvideće da smo svi jednaki u milosti jednoga Boga i da naše razlike samo doprinose našoj posebnosti, a naše posebnosti doprinose šarenilu kolaža koje zovemo životom. Doći će dan kada će deca naše dece otvoriti oči i videti da u svima nama treperi ista svetlost, da smo svi mi delići jedne iste slike, a da sliku ne možemo sagledati dok se delići ne povežu u celinu. Kada vidimo celinu spoznaćemo carstvo nebesko.
I zato, potomci Slobodana, Mila, Alije i Franja, učite svoju decu da misle svojom glavom. Učite svoju decu da postavljaju pitanja, podstičite njihovu radoznalost, samostalnost i logičko razmišljanje, jer tada će činjenice govoriti same za sebe i istina će ponovo postati samo jedna. Ne prava, ne kriva. Jedna.
U svima nama teče ista krv.
“Historia est Magistra Vitae.”
Četiri brata
