Ko ima oči, neka vidi. Ko ima uši, neka čuje.
Svi smo rođeni različiti na ovoj zemaljskoj kugli, sa unapred predodređenom ulogom koju je potrebno da odigramo u ovom svetu, sa posebnim mestom u ovom Univerzumu osmišljenim i stvorenim specijalno za nas i naše potrebne. Svi smo jedinstveni, autentični, posebni pod kapom nebeskom i kao takvi, potpuno smo neprocenjive vrednosti za veliki božanski plan. Zašto onda nismo svi sposobni da volimo sebe, baš takve kakvi jesmo?
Koliko ga je samo volela! Toliko ga je volela da bi učinila sve za njega. Lagala bi, krala bi, ubila bi. Toliko ga je volela da nije mogla da zamisli svoj život, ako nije sa njim. Obožavala je sve u vezi njega. Činio je da se oseća voljenom, sigurnom, zaštićenom, najlepšom i najpoželjnijom ženom na… Pročitajte više Silovanje života
Odjednom, videla je život kroz svest jednog psa. Osetila je njegovu sreću dok je jurio za automobilima, njegovu uzbuđenost kad je uhvatio miris slanine i krenuo za izvorom, beskrajnu ljubav dok ga je sićušna devojčica povlačila za uši, rep, mazila i gnjavila. Spoznala je njegovo nerazumevanje u trenutku kada ga je jedna teška čizma udarila posred rebara, a on je išao za njom samo zato što tako dobro miriše… “Koliko bi samo čovek mogao da nauči od psa!”
Na pola puta između sna i jave, svesnog i nesvesnog, na tromeđi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, otvorila sam svoje oči da prvi put gledam i vidim.
Smrt fizičkog tela, momenat je u kome se duša rađa u svetlosti, momenat u kome se duša sjedinjuje sa Univerzumom, u kome se “vraća kući”, beskrajnoj ljubavi iz koje sve je nastalo, smislu svega. Smrt je kraj svih fizičkih muka, sveg ovozemaljskog bola, momenat prosvetljenja, u kome uvidimo mizernost svih problema koje smo smatrali velikim u odnosu na beskonačnost našeg bivstvovanja, momenat u kome spoznamo vezu i jedinstvo svega i svih. Ciklus koji prođemo od rođenja do smrti, samo je karika u lancu iskustva kojim naše duše evoluiraju.
...istina je jedna i ne može večito biti sakrivena. Doći će dan kada će deca dece naša četiri brata pogledati prošlost kroz vremensku distancu koja, po pravilu donosi objektivnost i uvideti greške svojih predaka. Uvideće da smo svi jednaki u milosti jednoga Boga i da naše razlike samo doprinose našoj posebnosti, a naše posebnosti doprinose šarenilu kolaža koje zovemo životom. Doći će dan kada će deca naše dece otvoriti oči i videti da u svima nama treperi ista svetlost, da smo svi mi delići jedne iste slike, a da sliku ne možemo sagledati dok se delići ne povežu u celinu. Kada vidimo celinu spoznaćemo carstvo nebesko.
Nema čoveka na ovome svetu koji se nikada nije zapitao o smislu življenja. Šta je ono što nas tera da idemo napred, da ustanemo kada padnemo? Šta je to što treba da preživimo? Šta da naučimo? Koja je to pokretačka sila koja nam ne da da odustanemo, izuzev nagona za opstankom, za samoodržanjem? Možda svako od nas treba da otkrije svoj smisao, a možda je on isti za sve? U mojoj glavi, ovo je zatvorena tema.
Razbojniče, vrati mi moje srce, sto si ga ukrao one noći kada nisam pažljiva bila... Razbojniče, ono je sve što imam, jer već si mi slomio krila, pa više ne mogu poleteti ka suncu; zato je sve što imam skriveno u mom srcu... Razbojniče! Smiluj se na moju bol, sve što sam imala, sada je pripalo… Pročitajte više RAZBOJNIKU