Mig svevidećeg oka

Godinama kasnije, dok se kućio i podizao decu, sve svoje slobodno vreme je ispunjavao razmišljanjem o tome na koji je način čovek večan, što je jedna od najznačajnijih impresija njegovog ranog prosvetljenja i što je dobio kao projekciju iz više dimenzija. Tražio je neku Božiju logiku, odnosno matematiku, ne sluteći da će to biti sama geometrija. To ga je toliko zaokupljalo da je to bila poslednja misao pre spavanja i prva misao po buđenju.
Mnogo puta kada je utonjavanje i kontempleciju završavao neuspešno svestan da nije domislio na koji je način večan imao je običaj da podigne pogled ka nebu i pomisli: „Gospode Bože, hvala ti što si lestvicu podigao tako visoko da je nije lako preskočiti“.

Njegov stariji sin koji je nasledio njegovu svest i živeo u svetu ideja sa glavom u oblacima stekao je naviku da u vreme ručka, dok su sedeli za stolom počnu priču o kosmološkim temama o kojima ni najveći umovi nisu mogli da se slože. Crne rupe, Big Beng itd. U tim razgovorima čekao je da mu otac zauzme neki stav i obavezno zauzimao suprotan, pokušavajući da ga nadgovori. U jednom takvom razgovoru, jednim delom uma na drugom koloseku shvatio je da sličnost doživljava kao podudarnost, što ga je podsetilo na ne-Euklidsku geometriju. U momentu je shvatio sve i kao da mu se odmotavao neki film, postalo mu je jasno da je prosvetljenje, mističko iskustvo, spoznaja sveta u geometriji koja nije Euklidska. Tada se setio jedne kritike nekog hrvatskog fizičara da je Ajnštajn ne samo u matematici već i u logici sličnost tumačio kao podudarnost.

Ono što ga je godinama zaokupljalo nije mu davalo mira, bilo je rešeno i stavljeno ad acta. Više mu se nije vraćalo. Ostavilo ga je na miru. Pitanje na koji način i šta je to toliko osobeno u toj geometriji da bi bilo uzrok čovekove večnosti. Njegovo poznavanje matematike sa kojom se mnogo sretao kroz školovanje je bilo dovoljno da izgradi matematički način mišljenja, daleko od toga da je imao mogućnost teoretski da je razmatra, a upravo je to bilo neophodno. Filozofski prilaz matematici i fizici. Ući u samu suštinu, takoreći u teoriju svega. Ponovo je bio u nemogućoj misiji, ponovo se borio sa nečim čemu nije dorastao, kao mače sa telećom glavom. Najdalje što je otišao bila je teorija zatvorenog vremenskog puta iz opšte relativnosti. To je pretpostavka da se zbog velike zakrivljenosti može desiti da se objekat ponovo nađe na istom mestu i vremenu, pa se pretpostavlja da bi se i zrak svetlosti mogao vratiti na mesto sa koga je poslat. To mu se učinilo kao objašnjenje onoga o čemu je car Solomon govorio u „Pjesmi nad pjesmama“.
„Vek je čovekov kratak, a vreme je beskrajno i materija je besmrtna. Čovek umire i zemlji daje svoje telo, zemlja hrani klas, klas donosi zrno, čovek jede hleb i njime hrani svoje telo. Prolazi tušta i tma stoleća, sve se na svetu ponavlja – ponavljaju se ljudi, životinje, kamenje i rašće. U mnogobrojnim kružnim obrtajima vremena i materije i mi se ponavljamo, nas dvoje, ti i ja, dragana. To je tačno, kao što je tačno kad napuniš veliku vreću, do vrha morskim šljunkom i baciš u nju jedan jedini dragoceni safir, da moraš, najzad, ako mnogo puta izvadiš šljunak a pre a posle, i dragi kamen“.

Bojao se zabluda i prelesti i u jednom momentu zamora od stalnog preispitivanja iz njega je izašla iskrena molba: „Bože daj mi neki znak ako sam na pravom putu“. Pomislio je nešto nedvosmisleno i očigledno kao što je efekat udara groma iz vedroga neba. U dogledno vreme pogodilo ga je ne jedan nego sedam takvih podjednako jakih sinhroniciteta. Od toga četiri po mestu, jedan po vremenu, jedan po smislu i jedan po značenju. Prva tri su ga pripremili, naredni ubedio, sledeći potvrdio, a zadnja dva su ga usmerili u budućnost.

Na seoskoj benzinskoj pumpi 150 km od Beograda čovek koji je radio kao točioc a bio je poreklom iz Hercegovine, sa kojom je na pumpi razmenjivao uobičajene fraze o cenama i vremenu, sem jednog puta kada ga je povezao do obližnjeg mesta i u razgovoru saznao da je iz Popovog polja, mesta za koje su ga vezivale uspomene iz mladosti, jer je tu često odmarao idući za Dubrovnik. Tog puta, mada se vozio kolima beogradskih tablica nije pitao ništa vezano za to, kao da je čekao da se molbom od koincidencije da značaj sinhroniciteta. Tog dana iako je bezbroj puta ranije sipao benzin u taj auto sa tim tablicama ga je upitao: „Vidim voziš beogradske tablice, jel imaš neke veze sa Beogradom?“ – odgovorio mu je da tamo živi sa porodicom i uzvratio: „A ti?“ On mu je rekao da mu je ćerka završila medicinu i da je počela da volontira u Domu zdravlja Zvezdara i da čeka da se ukine odluka vlade o nezapošljavanju u javnom sektoru i počne da konkuriše za posao. Upitao ga je gde stanuje a on mu je rekao: „U naselju Braće Jerković“, gde je i on imao dva stana. Bio je radoznao da sazna ulicu jer je odlično poznavao naselje. Ulica je bila ista u kojoj je imao jedan stan. Onda je došlo pitanje o broju zgrade kada je čovek rekao broj koji je bio isti, pomislio je da se šali, da je nekako došao kroz dokumenta do te adrese. A onda je shvatio da njegov nijedan dokument nema adresu stana u kome živi njegov mlađi sin. Ispostavilo se da njihova deca žive na istom spratu iste zgrade u Beogradu. Kada se oporavio od iznenađenja, pokušao je da izračuna verovatnoću i došao je do 1:500.000.

Još se nije oporavio od prve, a dogodila se naredna sinhronizacija. Dolazeći ispred zgrade u kojoj je stanovao, sreo je okupljenu većih grupu tinejdžerki u euforičnom raspoloženju. Na pitanje dobro obaveštenoj komšinici o čemu se radi, dobio je odgovor: „U zgradu nas se doselila pobednica upravo završenog rijalitija“. Žena čudnog imena i prezimena koju je muž u rijalitiju javno prevario, posle čega su uveli nju da se susretne sa suparnicom. Po njenoj reakciji zadobila je simpatije i pobedila, a stečenu slavu je iskoristila da objavi svoju autobiografiju. O njenom književnom prvencu su se rđavo izjasnili i Akademici i dobitnik Zlatne palme. Njeno upečatljivo ime i prezime se pojavilo takoreći niotkuda i preplavilo sve medije tako da je bilo ličnost u žiži interesovanja i bila izbačena u orbitu. Od svih zgrada u Beogradu odabrala je njegovu, a od 34 stana njegov bivši koji je nekoliko godina ranije prodao.

Nedugo, pošto je delimično zaboravio na prva dva, desio se treći sinhronicitet. Kupovao je kuću od dve sestre koje su imale idealne polovine i jedna je živela u Italiji a druga u Švajcarskoj. Posao je bio ugovoren, čekalo se da proda jedan stan da bi mogao da ih isplati i desila se Korona. Prekinuti su redovni avionski letovi, uvedena zabrana kretanja i posao nije mogao da se završi, iako je sve bilo obezbeđeno. U toku leta kada su mere malo popustile njih dve su prvim čarter letovima koji su istim danom došli u Beograd doputovale i prvi naredni dan kod beležnika je zakazana isplata, potpisivanje ugovora i ostale formalnosti. Zakazano je tačno u podne na rođendan njegove supruge kao što je na isti taj datum pre 25 godina kupio prvi stan i promenio status od podstanara u ponosnog vlasnika svoje prve nekretnine. Ako je prva verovatnoća bila 1:365 ovaj drugi događaj je makar dizala na kub.

Sva ova tri događaja bila su samo priprema za ono što je sledilo. Dve ženske osobe prema kojima je pokazao slabost, stanovale su u istoj ulici jedna pre 30 godina kao studentkinja a druga pre godinu dana na kasnoj specijalizaciji. Obe su birale ovu ulicu na drugoj opštini kilometrima daleko ni po čemu specijalnoj, sem što je bila prilično dugačka. To što je bila dugačka bio je razlog da ubeđuje sebe da se „ne tripuje“ jer dugačka ulica povećava verovatnoću a smanjuje koincidenciju. U tom razmišljanju zatekla ga je poruka snaje koja ga je zamolila da ode na adresu koja je u istoj ulici i da donese nešto što je našla na oglasima da ne bi morala da čeka njegovu isporuku brzom poštom. Kada se oporavio od iznenađenja, jer je pomislio da se nalazi u nekoj skrivenoj kameri, razmišljao je o snajinom učešću. Ako nije bio automat kosmičkih sila već je imao slobodnu volju da izabere da li će da veruje ili sumnja, da bi se pripremilo učešće treće osobe u događaju bilo je potrebno nekoliko dana. Da se da oglas, da on izađe, snaja da ga pročita, javi se i dogovori preuzimanje, kao da je to vreme odbrojeno unatrag. Da li bi se uopšte pojavio treći argument da je bez razmišljanja prihvatio dva kao dovoljno?

Razmišljajući o dužini ulice kao faktoru verovatnoće setio se da mu se picerija nalazi u jednoj od najkraćih ulica u Beogradu, sokačetu ne dužem od tridesetak metara, a onda je sa iznenađenjem shvatio da u ulici sa istim nazivom u Kruševcu žive i šurak i tašta.
Na neki način mu je bilo jasno da dobija obilnu pomoć od onostranog. I prema tome nije bio ravnodušan. Pojačao je njegovu potrebu da o ovome svedoči ali se onda setio kako je blago prošlo njegovo prvo svedočanstvo koje je objavio kao autorsko izdanje a kasnije i u digitalnoj formi kao elektronsku knjigu. Ako je prvo imao skroman tiraž, nekontrolisanu distribuciju, ovo drugo je bilo neograničenog tiraža i bilo dostupno svima ma gde bili. Pitao se da li je njegova uloga svedočenja bila ispunjena. Setio se da su pojedinci goreći na lomači istrajavali na svojim ubeđenjima, a on nije mogao izaći iz svog komfora da na društvenim mrežama kojih se užasavao ili na neki drugi vid digitalne promocije ukaže na ono što mu se događalo. Svaka promocija je vodila u neku komercijalizaciju, a imao je neki otpor prema tome, smatrajući da nešto, ako vredi, će naći put do korisnika. Razmišljajući o tome da li umanjuje umetničku i svaku drugu vrednost što se Heseova dela mogu naći ispred kase svakog supermarketa među žvakama i prezervativima. Njegovo delo je zaokruženo nedodirljivo a naslednici su ga samo učinili svima dostupnim. Razmišljanje o ovome je bilo preovlađujuće dok je krenuo kolima u obližnji grad da kod majstora servisira jednu mašinu. Vožnja je potrajala dvadesetak minuta i kada je došao zatekao je jednu mušteriju kod majstora koji je čekao da se obavi servis i njih dvojica su razgovarali. Kada ga je ugledao majstor ga je najavio kao nekoga ko je iz četničkog kraja, očigledno su pričali o večnoj temi među Srbima, o partizanima i četnicima. U provinciji se smatra da si odakle ti je otac. A u očevom selu je bio neki čuveni četnik koji je žene šišao do glave koje su mu se zamerile. On se branio da mu je stric bio prvoborac i da taj kraj opšte nije četnički. U tom momentu je čovek koji je bio mušterija kod majstora počeo da pričao o jednom od najčuvenijih sinhroniciteta u Zapadnoj Srbiji.

U toku Drugog svetskog rata, negde na Zlatiboru su se sukobili partizani i četnici. Tom prilikom je jedan partizan ranio četnika koji je pucao sa drveta na koje se popeo, i ovaj je posle 15 dana umro od posledica ranjavanja. Njegov rođeni brat je vozio autobus iz Beograda i negde na Rudniku je naišao na poledicu. Uspeo je da održi autobus na putu, ali je sustigavši zadnji automobil u koloni koja se zaustavila iz njega neoprezno izašao vozač i autobus ga je proklizavajući vratima povredio. Čovek je posle 15 dana umro od posledica zadobijenih povreda. Ispostavilo se da je čovek koji je nastradao partizan koji je 35 godina ranije ubio brata vozača autobusa. Dok je to slušao obuzeo ga je potpuni duševni mir, doživeo je prisustvo Svetoga Duha. Bila je to jasna poruka da jasnija ne može biti sinhronicitet sinhroniciteta. Onostrano je od njega tražilo akciju, pokazalo je stav.

Kada je odabrao jedan način promocije, ali nije bio siguran da je odabrao pravi, i zaokupljen tim razmišljanjima krenuo kolima u kraću vožnju u toku koje je proverio nešto u gepeku a ostavio motor da radi, kada je zatvorio vrata gepeka, alarm je bio u modu da zaključa auto, što je i učinio. Bila je zima, padala je noć. Zakrčio je seoski put, postajalo je hladno, obilazio je okolo ali nije mogao otključati auto. To mu se desilo ispred kuće čoveka koji je vozio auto iste marke, doduše model nije bio isti. Pozvao je da ga izađe i ponese svoje ključeve nadajući se da će se ključevi možda podudariti. I to se stvarno dogodilo. Čovek je bio ozbiljan automehaničar koji je održavao damper kamione, imao je ozbiljnu privatnu praksu u svojoj garaži, na pitanje o verovatnoći kratko je rekao: jedan prema hiljadu.
Još čudnije je bilo što se to dogodilo upravo tu na putu pored jedinog automobila te vrste u selu.
Sve ovo mu je pokazalo da je lula kojom komunicira sa Univerzumom još otvorena i da se može nadati novim spoznajama.