Koliko ga je samo volela!
Toliko ga je volela da bi učinila sve za njega. Lagala bi, krala bi, ubila bi. Toliko ga je volela da nije mogla da zamisli svoj život, ako nije sa njim.
Obožavala je sve u vezi njega. Činio je da se oseća voljenom, sigurnom, zaštićenom, najlepšom i najpoželjnijom ženom na svetu. Takva ljubav nikad nije postojala. Niko ne bi mogao da razume veličinu njene ljubavi ili je ona bar tako mislila.
Praštala mu je izlete, odlaske u tuđe postelje. Praštala mu je, govoreći sebi da je to samo seks i da je na kraju svega, ona ta koja će ostati uz njega, jer sigurno da voli i on nju. Mora da je voli. Šta je sve učinila za njega.
Ovog puta osećala je da je drugačije i da ovo nije samo još jedan od bezbroj njegovih izleta. Bio je odsutan mislima, po gradu je počelo da se priča, drugarice su joj rekle. Čula je da je sa drugom srećan. Nije to mogla da dozvoli, on je njen, zauvek. Kako ga je samo volela…
Toliko ga je volela da je rešila da mu rodi dete. Prestala je da pije pilule za kontracepciju da mu nije rekla. Nije mu rekla ni da je trudna, dok nije ušla u četvrti mesec. U poslednji čas…skoro da je otišao od nje…
“Sve će doći na svoje mesto. Preboleće je, to je samo kriza. Imaćemo dete. Bićemo srećni. Bože, kako ga volim!”
Dan kada je izašla iz bolnice sa devojčicom u naručju i najzad se uselila u njegovu kuću, bio je najsrećniji u njenom životu. “Najzad smo prava porodica, ja, on i naše dete!”
Godine su prolazile. On je bio promenjen, nikad više isti. Često odsutan, često tužan. Drugačije ju je gledao, imala je osećaj, ponekad kao da pati. “Ali zašto, kad ga ja toliko volim?” Nije mogla da se nosi sa tim. Dugo je već pila. Vino joj je davalo osećaj mira, sreće, optimizma da – sve će biti u redu. Sa vina, prešla je na rakiju. Trebalo je da popije mnogo manje, pa da se dovede u isto stanje blaženstva i sreće, nego što je to bio slučaj sa vinom. Ponekad, kada bi ustala mamurna i pogledala u svoju ćerku, gotovo da je osećala grižu savesti, ali brzo bi se utešila time da baba i deda žive u kući pored i brinu o njoj. Nije je ugrožavala. “Uostalom, tata je toliko voli, da joj pažnje sigurno ne fali,” razmišljala je, gotovo ljubomorna na svoje dete.
Jedan dan, ne seća ga se baš najbolje, on ju je strpao u auto i odveo na lečenje. Teško je to podnela, ali zahvaljujući silnim tabletama koje su joj davali da joj bude bolje, sve joj je lakše padalo. Najzad se vratila njihovoj kući, u njihov “dom”. Brinuo je o njoj, pazio je, pružao joj sve što joj treba, ali nikad je nije gledao onako kako je gledao njihovo dete i kako je vreme prolazilo, sve je više osećala to odsustvo ljubavi u njegovom pogledu. Tablete su činile da joj to manje smeta. Činile su da umine bol. Popunjavale su prazninu. Vremenom ih je pila sve više. Jednog dana, probudila se u bolničkoj postelji. Nije znala ni koji je dan. Nešto kasnije, došao je on. Gledao ju je zabrinuto. Držao je za ruku i rekao da će sve pregurati zajedno, da će joj pomoći, ona je majka njegovog deteta i učiniće sve što treba da joj bude bolje.
Jedva je čekala da se vrati u njihov dom, njihov mali raj i da nastave da žive kao porodica, što su oduvek i trebali da budu. Stvari su dolazile na svoje mesto. Zaposlila se, brinula o detetu, ugađala njemu, volela ga svim srcem, kao i čitavog svog života. Sve je išlo na bolje, a opet, činilo joj se, što je ona bila bolje, on je bio hladniji. Kako da ga ponovo privoli uz sebe? Samo o tome je razmišljala. Tog dana, uzela je, da niko ne zna, novac iz kase u firmi. Kupila je novi veš, novu garderobu, parfem koji je on voleo. Promenila je frizuru, dokupila šminku i rešila da ga ponovo osvoji.
I vodio je ljubav sa njom te noći, kao nekada. Sve je ponovo dolazilo na svoje mesto. Moralo je, kada ga je toliko volela.
U firmi se saznalo za njenu krađu i morala je na sud. Nije je to brinulo, do prvog ročišta, stomak će se uveliko videti, niko neće poslati trudnicu u zatvor. Kasnilo joj je već drugi mesec. Taktika sa pilulama opet je upalila. I…tako je i bilo. On je vratio novac koji je ona uzela. ”I treba, svakako ga je uzela zbog njega”, razmišljala je. Mučila ju je smo njegova reakcija na njenu trudnoću, bio je besan, tražio je od nje da abortira. Znala je da će biti tako, no, već je ušla u četvrti mesec. Zato mu i nije rekla ranije…
Mislila je, imaju šansu za novi start, sa novim detetom, krenuće iz početka, jer…ipak se oni vole.
Rodila je još jednu ćerkicu. Stvari nikada nisu bile gore. Mrzela je svoju decu zbog toga kako ih je on posmatrao, mrzela je ljubav i nežnost koju je poklanjao njima, pa nikada nije ostajalo dovoljno za nju. Činilo joj se, počinjala je da mrzi i njega. “On se dečko zaboravio, podsetiću ga ja na sebe,” razmišljala je kada je spakovala svoje i dečije stvari i odselila se kod svojih roditelja. Mislila je – moliće je da se vrati, shvatiće koliko mu nedostaje i koliko je voli, pokajaće se što je uzimao “zdravo za gotovo”, zagrliće je, poljubiće je, ona će se nećkati, na kraju će mu oprostiti i vratiće se ponovo u njihov mali raj. Kako je samo bila iznenadjena kad je i posle nekoliko meseci, dolazio da vidi ili da uzme decu kod sebe, a da nikada nije tražio nju. Kako ju je to samo povredilo! Počela je da mu se sveti preko dece, okretala ih je protiv njega, ponovo je pila, ponovo je uzimala tablete, mrzela ga je. Toliko ga je volela, a on ju je povredio.
Vreme je neumitno prolazilo. Upoznala je drugog muškarca, u drugom gradu i poželela je da krene iz početka. Dogovorila se sa ocem svoje dece, da odu na sud i da joj potpiše za alimentaciju, kako bi imala dokaz da je samohrana majka i dobijala dečiji dodatak od države. Kada je potpisao, spakovala je svoje stvari i odselila u drugi grad. Decu je ostavila svojim roditeljima i njemu, nikada je nisu ni zanimale. Bile su sredstvo da postigne svoj cilj. Sada su postale teret.
Život je ponovo dobijao perspektivu. Imala je pored sebe muškarca koji je voli, koji joj pruža sve što poželi, o deci su brinuli njeni roditelji i On. Izgledalo je kao da to svima odgovara. To nije bilo nešto što je očekivala. Mislila je da će doći da je potraži, mislila je da će je zvati, da će je tražiti, sada kada više nije bila tu, u blizini. Davala mu je vremena. A onda, jednog dana, čula je da je srećan. Srećan?! Bez nje?!
To saznanje je pogodilo kao ništa u životu, nije videla rešenje za svoju situaciju. A onda, kao trenutak prosvetljenja, dobila je ideju. Tužiće ga za neplaćene alimentacije! Moraće da proda kuću, pa godine su prošle. I tako i bi.
Kada je dobio presudu, nije mogao da veruje. Zaplenili su i prodali gotovo sve što je imao. I zaboravio je da joj je potpisao alimentaciju, pa…on je dizao tu decu, ona ih je ostavila, zar je trebao da joj plaća?!
“Samo neka ide,” razmišljao je, posmatrajući kako mu iznose stvari iz kuće. I baš tu, u jednom trenutku, doneo je odluku – tražiće starateljstvo, dovešće svoju decu u svoju kuću i više niko neće moći da stane između njih. I dobio je sud, dobio je decu. Najzad je sve dolazilo na svoje mesto. Nije ni zvala da ih čuje, nije dolazila da ih vidi. Nije se interesovala, nije se javljala i nisu znali ništa o njoj. Najzad je ponovo imao mir.
Godinama kasnije, dobio je pismo, samo tri rečenice:
“Ti si me upropastio.
Ti si kriv za sve.
A toliko sam te volela…”
Saznao je da je završila svoj život, svojom voljom.
Bio je to još jedan udarac njemu, povređivala ga je i sa drugog sveta…nikada se nije sasvim oporavio…
* * *
Ljubav li je tako destruktivna? Ili je to bilo nešto drugo?
Nije li ljubav ono što izvlači najbolje iz nas na površinu i što svet čini mestom lepšim za život. Nije li ljubav ono što u nas unosi mir i čini da se, više nego ikada, približimo Bogu?
Kada volite neku pticu, vi ćete je pustiti da leti. Kada volite sebe, a ptičji poj vam izaziva lepe emocije, vi ćete pticu držati u kavezu, kako biste uživali u njenom pevanju. Nema višeg stepena slobode, od bezuslovne, nesebične ljubavi, ni većeg stepena destrukcije od povređene sujete.
Prekinite da silujete svoj život! Čujete?
Prekinite da silujete svoj život, samo tako ispunićete svoju sudbinu.
Oslobodite se ega, oslobodite se sujete, oslobodite se nametnutog i ideja kako bi nešto trebalo da bude. Oslobodite se očekivanja, oslobodite se planiranja i pustite se, neka vas život nosi, samo tako ćete ispuniti svoju svrhu i slediti svoj put. Samo tako ćete se osloboditi karme, naučiti svoje lekcije i ispuniti svoj zadatak u ovome životu. Oslobodite se kalupa, kaveza, rešetki i prepustite u ruke tvorca, da vas njegova mudrost vodi kroz život. Raskrstite sa prošlošću, savladajte lekcije koje vam je život spremio i sa puno vere u budućnost, naučite da živite samo u sadašnjem trenutku, jer to je jedini trenutak koji postoji.
Volite prvo sebe, pa onda sve druge, jer…ako sami niste srećni, nikoga ni ne možete usrećiti, a sreća, tako je blizu, na dohvat ruke, samo skrivena, duboko u vama. Razgrnite sve probleme, napravite veliko čišćenje i videćete, život je lep, kada voliš sebe…