Kao i puno puta do tada i te noći se Katarina opružila preko kreveta s namerom da se posveti meditaciji, svom pogledu iznutra. Katarina nikada nije bila religiozna, smatrajući da u svakoj religiji ima puno mudrosti i puno istine, ali i da nas religije razdvajaju, umesto spajaju, opredelila se za samostalno duhovno traganje za iskustvima koji će njoj pomoći da sama spozna veličinu i stvarnost duhovnog sveta, namesto da samo sluša tuđa iskustva, tumačenje i interpretacije, bezbroj puta prepričane i promenjene pre nego se našao neko ko bi ih zapisao. Svim svojim bićem verovala je u duhovni svet i do tada, u više navrata i kroz dugi niz godina iskusila je bezbroj neobičnih stvari i dobila puno potvrda za sve ono što je verovala i što je svim srcem osećala da je istina. Neka od tih iskustava, doživljenih izvan našeg materijalnog sveta, u nju su unela nemir, pa čak i strah i dugo je vremena bilo potrebno da se oslobodi svojih energetskih blokada. Tek kada se ozbiljno razbolela, potražila je pomoć od čoveka koji je u svom duhovnom traganju primio dar da radi sa energijom i pomaže ljudima. Od seanse koju je obavila sa njim, kada je osetila kako u njoj pucaju sve blokade i oslobađa se energija u vrelim talasima koji su joj protresali čitavo telo, osećala je kako se sve oko nje menja. Kao da ga je sam Bog poslao u njen život. Najednom, počela je da vidi, samo na trenutke, šarene energetske zrake, koji su izgledali kao zasebni entiteti šljaštećih duginih boja. Katkad, proletelo bi joj nešto kroz periferno vidno polje, zatitrala bi energija oko nekog bića i ona bi uhvatila taj titraj tuđe aure i osećala se kao da je konačno oslobođena teškog tereta koji je godinama pritiskao njena pleća.
„Sve se dešava sa razlogom“, bezbroj puta je sebi ponovila, osećajući beskrajnu zahvalnost prema čoveku koji joj je pomogao da se „mrdne sa mrtve tačke“. Dugo već ju je mučio osećaj da u svom duhovnom traganju „šlajfuje“ u mestu, pritisnuta različitim očekivanjima koja su joj se vrtela po glavi svaki put kada bi se otisnula u meditativno putovanje. To veče, bilo je drugačije. U jednom bljesku samospoznaje, shvatila je da su očekivanja upravo ono što je limitira da se ponovo otisne u duhovne letove. Spoznaja nas obično menja iz korena i kao takva, vratila ju je na same početke, kada je svo vreme meditacije bila upravo tu, u samom trenutku, polako dišući i sa dubokim fokusom na svoj dah.
Te noći, u sitne sate, osećala je kako joj premoreno telo pulsira i postaje sve teže i teže kako su trenuci prolazili. Želeći da očisti svoju energiju i popravi svoje zdravstveno stanje, fokusirala se na udisanje bele svetlosti, osećajući kako pročišćava svaku ćeliju njenog tela. Disanje joj je bilo sve sporije, telo sve teže, u duši sve veći mir, kada najednom oseti kako stopala počinju da joj gore, a odmah zatim i pulsirajuće energetske talase kroz jednu, pa kroz drugu nogu, naizmenično. „Podiže mi se energija“, pomislila je i odmah vratila fokus na disanje. Osećaj je bivao sve intenzivniji. Najednom, energija iz nogu, koju je doživela kao energiju zagasito-crvene boje, podigla se naglo, tri i po puta obmotala oko njenog kičmenog stuba, pa izašla kroz samo teme i u obliku torusa se nanovo spustila do stopala, zatvarajući oko nje energetsko polje. Imala je osećaj da gori i pulsira dok je crvena energija kolala kroz nju i oko nje. Tek nekoliko trenutaka kasnije osetila je kako plavičasto-bela nebeska energija prodire kroz njeno teme i ispunjava čitavo njeno biće čistom, blještavom svetlošću. I dalje sa fokusom na disanje, opažala je senzacije koje su se odigravale oko nje i u njoj. Osećala je kako joj se telo krivi i izobličuje, prateći vreli ples energije neba i energije zemlje u svom zagrljaju. Potpuno prepuštena trenutku i osećaju, najednom, videla je kako se nad njenim stomakom stvara vrtlog, kao kakav obrnuti mini-tornado, sav od izmaglice.
Gotovo istog trenutka kada se pojavio, vrtlog ju je lansirao visoko iznad Zemljine atmosfere. Dokle god se pogled prostirao, videlo se samo crnilo neba istačkano sjajem milijardi zvezda. Sa svoje leve strane, Katarina ugleda prelepo plavetnilo zemaljske kugle, dok ju ju sa desna očaralo blještavilo Sunčane lopte. Nije osetila ni nemir ni strah, samo oduševljenje, divljenje i beskrajnu slobodu. Najednom, nešto je povuče i otisnu u let oko Sunca, a čim napravi puni krug, pred sobom ugleda ogromna zlatna krila. Jedva ih je čitava obuhvatila pogledom, krila izdužena, bogata i raskošna, sijala su kao sunčevi zraci, u prostoru koji je odisao mirom i tišinom prepunom značenja.
Tada je začula jasan, muški glas: „Ko si ti?“
Čula je sebe kako odgovara: „Ja sam niko…bez tebe“.
Tišina je zaigrala oko njih.
U tom trenutku, shvatila je da ni sama ne zna kome je to odgovorila, pa upita: „A ko si ti?“
Tišina kao da je bila još dublja.
Katarina se nije dala omesti i nastavila se: „Kako da te zovem?“ i ču glas kako odgovara: „Gabrijel“.
Ni trenutak nije prošao kada je Gabrijel nastavio da priča: „Dobila si dar proroštva. Javljaću ti se u snovima.“
„Ali…ja ne pamtim svoje snove“, odjednom Katarina začu sebe kako zabrinuto prigovara, proletela joj je „kroz glavu“ pomisao da je to baš nikakva ideja.
„One koje ti ja pošaljem, sigurno nećeš zaboraviti“, Gabrijel joj reče, a ona mu istog momenta poverova.
„Daću sve od sebe da ispravno tumačim i spoznam sve što mi budeš poslao. Hvala ti. Hvala…hvala…“
Čim je to izgovorila, osetila je kako se obrela nazad u svome telu. Energija je i dalje kolala kroz nju, telo joj je pulsiralo, osećala je vrelinu svuda oko sebe ali…silnije od naleta energije, osećala je pritisak pune bešike od lubenice koju je jela baš pre nego je počela da meditira, te bi primorana da prekine meditaciju i ponovo postane verni sluga svome telu.
Ustala je i odjednom, kada pogleda sobu oko sebe, osećala se kao da sve gleda sa visine.
„He-he. Imam utisak da sam porasla…bar dva cm…“
Te noći spavala je čvrstim, mirnim snom.
Kada je ustala, čitajući vesti uz prvu jutarnju kafu, kako se samo iznenadila kada je videla da je baš toga dana bio Sabor Svetog arhanđela Gavrila! I baš tada, u tom trenutku, spoznaja veličine iskustva koje je te noći doživela, sumnja da toga nije dostojna i sreća zbog ukazanog poverenja, ispuniše je sasvim nepoznatim osećajem. Tako velika i tako mala u isto vreme, pod navalom emocija koje su ispunile svaki milimetar njenog bića, oseti kako suze klize niz njeno lice. Suze pročišćujuće, suze oslobađajuće, suze olakšanja…
Let oko Sunca (iskustvo astralne projekcije)
