POEZIJA

Mi mali ljudi…

Na pola puta između sna i jave, svesnog i nesvesnog,

na tromeđi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti,

otvorila sam svoje oči da prvi put gledam i vidim.

O kako samo čovek je mali, kada bi znao!

Naivni mali ljudi, zavedeni svojom veličinom.

Mali ljudi, a Ego veliki, kao planina…

Najslabija karika ovog lanca postojanja,

Gde sve i sva ispunjava svoju svrhu;

Samo čovek sve kvari…kraj očiju slep…

Kao pas za koskom, čovek trči za novcem;

No, pas da jede, a čovek da ima…da kupuje psu granule…

…a pas hoce samo svoju kost…i da trči…

Psu smo stavili lanac, ptici kavez, ribi akvarijum, zveri rešetke…

Vladati, posedovati, dominirati…moć…

Zato smo usamljeni u beskrajnom kosmosu,

mi mali opsednuti veličinom…

Nisu nam trebali dozvoliti da savladamo govor,

Tako smo stvorili laž i na njoj izgradili svet.

Mi mali, nesvesni svoje nesvesti,

Zarobili smo svetlost večitih duša

U mrak svoga slabašnog uma, koji ne prestaje

Da govori-laž…

Podredili smo svetlost večitih duša

Kvarljivoj krvi…

Zato oseti…

Ovo grešno telo…ne, to nisam ja…

Ove neprekidne misli…ni to nisam ja…

Energija koju osetiš kada ti priđem, to sam ja

Tvoja me duša pozna…

Samo oseti…

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s