Ova tema mi se danima vraća iznova i iznova, pa najzad sedam da zapišem. Juče me je jedna poznanica pozvala sa pitanjem šta mislim o ljudima koji su se nekada bavili jogom i meditacijom, a danas su okoreli vernici i pričaju o jogi kao o đavoljem putu. Odgovorila sam joj da u toku meditacije, kada umirimo svoju svest, na površinu izranjaju teške stvari iz podsvesti. Isplivavaju naši strahovi, naši problemi, naše tuge i boli, sve ono sa čim se nismo u životu suočili i adekvatno obradili i što je ostalo da tinja u našoj podsvesti, čekajući samo momenat da plane. Kada naš „mrak“ ispliva na površinu, mi posrnemo pod težinom te tame. Imamo dve opcije – da se sa tim suočimo, da prihvatimo, oprostimo, odnosno da adekvatno obradimo i spakujemo na svoje mesto taj talog iz naše podsvesti ili…da ophrvani strahom od gubitka sebe, identiteta, udobnosti u koju smo se uljuljkali, pobegnemo glavom bez obzira od svoje tame i zakopamo je još dublje, kako bismo se postarali da nikada više u našem životu ne izroni iz nas. Tip ljudi koji bira drugu opciju, koji ne može da zaboravi zastrašujuće iskustvo sa kojim se susreo, a nema kapacitete da se sa njim suoči, često „pobegne“ u stroge, jasne okvire religije, gde nema preispitivanja i sve što se traži je slepa vera. Tu se oseća sigurno, nema nepredviđenih okolnosti. Ovaj tip čoveka, pobegne od sebe u ušuškano okrilje organizovane religije i svoju tamu okarakteriše „đavoljom rabotom“. Ona to, u neku ruku, i jeste, jer sva tama u nama dolazi od ega, a ego – on je ništa drugo do đavo glavom i bradom, sotona koji vlada ovim svetom – neosvešćen, neosvetljen deo nas…
Puno paralela može da se povuče između religija i duhovnosti. I religije i duhovnost, odnosno spiritualnost govore o bogu, govore o vrlinama, govore o poštenju, samilosti, iskrenosti, otvorenosti, poštovanju, humanosti, jednakosti, višim ljudskim vrlinama i vrednostima, govore o ljubavi…
Međutim, razlika ima koliko i sličnosti. Glavna razlika sastoji se u onoj jednoj, čuvenoj rečenici: „Religija je verovanje u tuđe iskustvo, duhovnost je sticanje svog iskustva.“ I upravo tako – dok u religijama slušamo priče o životu nekog velikog duhovnika iz naše istorije i od nas se traži da slepo verujemo interpretacijama drugih ljudi o iskustvu tog duhovnika i sledimo njegov put, duhovnost je osvestila da svako ima svoj put, da svako do boga dolazi na svoj način, u zavisnosti od ličnih afiniteta. I premda meditacija, kao jedno od osnovnih sredstava duhovnog razvoja korene vuče sa istoka, iz hinduističkih i budističnih tradicija, duhovnost sa sobom ne nosi pravila po kojima žive poštovaoci navedenih istočnjačkih religija ili, možda bolje rečeno, istočnjačkih filozofija življenja.
Duhovnost je rad na sebi. Duhovnost je prepuštanje bogu, univerzumu, energiji da nas preuzme i prožme, da nas pročisti, probudi i prosvetli, da vidimo kroz iluziju ega koji vlada u ovom našem svetu, da vidimo kroz iluziju naših pet čula, iluziju materijalnog sveta i da osvestimo da smo svi isti, da smo svi došli iz istog izvora, da je ovaj svet samo san, da postoji suptilniji i stvarniji svet ispod fasade materijalne spoljašnjosti. Duhovnost nas uči da je sve u nama, da je bog u svakome od nas, da je razvijanje ljudskosti, empatije, ljubavi, poniznosti i sličnih vrlina ključ za otvaranje vrata ka bogu, kao i svi veliki duhovnici što su uvek govorili, a čije su reči pretvorene u religije, mnogo nakon njihove smrti.
Religije, zapravo su tumačenja nečijeg duhovnog iskustva od strane ljudi koji nisu duhovno dorasli razumevanju onoga što su učitelji pokušavali da prenesu. Duhovnost je lična, svakome daje uvide koji su mu potrebni, istine koje su mu potrebne, kako bi se razvijao svoj, samostalan, kako bi boga pronašao u sebi i u svima ostalima. Kada je iskustvo lično, znanja postaju spoznaje, a spoznaje nam menjaju život iz korena. Zamislite, koliko samo jedna spoznaja može da promeni nečiji svet, kada, na primer, jedan veliki nevernik istinski spozna boga u sebi. Takve promene su korenite, vode ljude do neprepoznatljivosti. Kada pronađete boga u sebi, njegova božanska svetlost počne da uklanja tamu u nama, no da bismo naučili svoje lekcije, mi tu tamu moramo da obradimo na adekvatan način. Da smo nešto dobro obradili, prepoznaćemo po osećaju mira i olakšanju koje nas obuzme.
U duhovnosti, niko ne traži od vas da vibrirate sa stvarima koje vam „ne leže“, ona traži samo da zaronite u sebe i suočite se sa sobom i, neminovno, sa bogom; jer, kada odbacite od sebe, kroz spoznaje, sve ono što vi niste, ono što ostane, sama je esencija čoveka, njegova duša, njegova spona sa bogom i sa čitavom božjom kreacijom.
Koliko ljudi toliko različitih probuđenja, toliko različitih iskustava, sva jednako važna, sva jednako validna, sva vode ka jednom – spoznaji boga, spoznaji iluzije dualnog sveta u kome obitavamo svoje kratke živote. Organizovane religije strahom i rigoroznim pravilima, kroz državu i crkvu, drže čoveka pod kontrolom, dok ga duhovnost poziva na oslobađanje od svega što ga kontroliše, od svih stega, kako bi se neometano razvijao i postajao najbolja verzija samoga sebe.
Čovek produhovljen je čovek slobodan, čovek u miru sa bogom, čovek suočen sa svim strahovima, čovek svestan da ne može ništa da izgubi, jer ništa ni ne poseduje; a ljudi koji nemaju šta da izgube, jer veruju da je sve u božjim rukama, najopasnije su individue za državu, crkvu i društveni poredak kakav sada znamo, pa otud i demonizacija meditacije i duhovnosti od strane crkve…
I da ne bih bila pogrešno shvaćena, naravno da verujem da čovek kroz religiju može doći do boga. Vera je ono što je važno, vera je kamen temeljac bilo koje spiritualne spoznaje, samo…mnogo je lakše verovati u svoje, nego u tuđe duhovno iskustvo…