Koliko puta u životu ste bili povređeni od različitih ljudi? Koliko puta ste bili uvređeni? Šta vas je sve u životu pogodilo, razočaralo, učinilo da se osetite izdanim? Volela bih da se vratite u neku od tih situacija i da je živo pozovete u sećanje. Da li se još u vama nalaze iste emocije? Možete li da proniknete u njihovu srž, u samu bit njihovog javljanja i postojanja? Vratite se u bilo koju situaciju i recite mi – očekivali ste da će se nešto odigrati na jedan način, a odigralo se na posve drugi?
Očekivanja. Očekivanja koja imamo od drugih u osnovi su ogromnog dela naših povređivanja, boli, svađa, tuga…naša izneverena očekivanja, tuđa izneverena očekivanja.
Šta su u stvari očekivanja? Priče iskonstruisane od strane našeg ega. Lično viđenje situacije na osnovu kojeg isprogramiramo priču koja će se odigrati u budućnosti, uz manje ili više održivu podlogu, takođe obrađenu iz ličnog ugla. Tada se u tu iskonstruisanu priču unesemo kao da će se ona zaista tako i odviti i u skladu sa tom pogrešnom pretpostavkom gradimo scenario, poput kule u vazduhu, bez osnove i temeljenu isključivo na ličnom doživljaju. Osnovna pogreška je u ličnom pristupu, pa samim tim i neotkloniva. Lični pristup je pogrešan jer smo mi svi na ovom svetu različiti i ne postoje dva para očiju koja svet posmatraju na isti način. Naše viđenje stvari i načina na koji one treba da se odigraju, može da bude dijametralno suprotno tuđem sagledavanju iste situacije. Kada polazimo od sebe i očekujemo da će se neko drugi u situaciji poneti onako kako bismo mi sami, zaboravljamo da smo svi na ovome svetu sasvim unikatna, autentična bića sa različitim nagonima, sklonostima, potencijalima, iskustvima i osnovama iz kojih smo se otisnuli u život. Stoga, očekivanja koja imamo od drugih, kao posledica naše različitosti, u velikom broju slučajeva biće izneverena, a mi ćemo iz svega izaći manje ili više povređeni.
Kako se osloboditi očekivanja?
Ono što im je svima zajedničko je da se odnose na događaj koji će se desiti u nekoj budućnosti, ono što je zajedničko svima nama kada gradimo sopstvena očekivanja jeste da se ne nalazimo u realnom vremenu, nego u budućem. Nebivanje u trenutku je najveća greška koju naš programirani um stalno pravi. Boravljenjem u prošlosti i neprekidnim rezimiranjem lične perspektive događaja i boravljenjem u budućnosti u planovima i očekivanjima, mi propuštamo dragoceni sadašnji trenutak. Kako se naš um najčešće nalazi u prošlosti ili budućnosti, mi propuštamo najveći broj neponovljivih trenutaka sopstvenog života, a ništa na ovom svetu nema vrednost tako neprocenljivu kao vreme. Sve žive slike koje imate u svom sećanju iskustva su iz trenutaka kada ste bili posve prisutni svim svojim čulima, tolika je moć tih momenata kada smo sveprisutni da se zauvek urezuju u pamćenje. Tada nam je budnost povećana, tada smo produktivni, kreativni, prisutni, koncentrisani…živi, pre svega, na sasvim nov način.
Pored boravka u momentu, da bismo se oslobodili sopstvenih očekivanja, moramo prestati da krojimo druge po sopstvenoj meri, da ih uglavljujemo u sopstvene kalupe, sisteme vrednosti, stavove, u našu ličnu perspektivu. Videti nečiju jedinstvenost, ceniti je i prihvatati mimo aršina naših ličnih normi, bez prosuđivanja, vrlina je koja nam donosi spokoj. Samim posmatranjem trenutaka takvih kakvi jesu i prihvatanjem drugih takvima kakvi jesu, vremenom ćemo naučiti da uvidimo neke suptilnije zakone uzroka i posledica, akcija i reakcija koji vladaju ovim svetom; jedan drugi svet u kome ništa nije slučajno i gde su mogućnosti neograničene.
Ne mogu, a da se ne osvrnem na važnost, iskrene, ogoljene, autentične komunikacije, koju kada bi ljudi, generalno, razvili, izbegli bi se svi mogući nesporazumi koje imamo sa drugima,a koji su produkt naših očekivanja ili podrazumevanja stvari. Podrazumevanje nečega, vrlo je blisko, čak neodvojivo od očekivanja, jer i jedno i drugo su produkti zasnovani na ličnom doživljaju koji ignorišu postojanje različitih perspektiva. Međutim, gde je caka sa ogoljenom komunikacijom u cilju rešavanja nesporazuma? Da bi čovek mogao sebe dovoljno jasno da izrazi, osnovni preduslov je da sebe dobro poznaje i razume, a velika većina nas živućih na zemlji, jedva da je zagrebala po sopstvenoj površini…
Kroz jasnu, čistu, direktnu komunikacija, prihvatanje drugih onakvima kakvi oni zaista jesu, a ne kakvi bismo mi oni voleli da jesu i bivanjem u trenutku, prestaćete da povređujete sebe, eliminisaćete najveći izvor patnje u vašim životima-sopstvena očekivanja i rešiti se mnogo negativnih emocija, niskih vibracija i što je još važnije, postaćete osoba koja sluša da čuje, a ne da odgovori, gleda da vidi, a ne da prosudi… Oruđe je „u vašim rukama“ ili bolje rečeno u vašem umu, a izbor da li ćete nastaviti da patite ili ne – kao i uvek – samo je stvar vaše slobodne volje. Preuzmite odgovornost za sopstveni život i sopstvene boli i naselite se trajno u bogatstvu sadašnjeg trenutka, jer to je jedino mesto u vremenu u kome se zaista živi…
O izneverenim očekivanjima
