Dug je proces buđenje. Najčešće, potreban je okidač. Osobi koja nikada nije imala nikakve probleme ili veće izazove u životu, neće biti na umu razmišljanje o onostranom, jer sasvim mu je dobro u svetu takvom kakav jeste. Kao što se u bogatim zemljama građani ne zanimaju mnogo za politiku, jer lepo žive i nije ih briga ko je na vlasti, a na našem Balkanu, svako vodi politiku, tako je i sa duhovnošću.
Dokle god nam je u životu sve glatko i potaman, razmišljamo o zemaljskim stvarima. Tek kada krene da nam se izmiče tlo pod nogama, kada „izgubimo kompas“ počinjemo da tražimo neki viši smisao u našim životima. Tada smo spremni da se probudimo. Tada smo spremni da otvorimo svoj um, da odbacimo naučeno, da razbijemo kalupe i počnemo da tražimo šta je ispod površine ovog našminkanog sveta.
Okrenite se oko sebe i pogledajte, kakav je to svet u kojem mi živimo.
Hajdemo od početka.
Treći kamen od sunca… Prelepa plava planeta koju mi nazivamo Zemljom. Majka zemlja. Majka svih nas. Prelepa priroda, prebogata flora i fauna. Obilje boja, mirisa, zvukova. Na njoj u harmoniji žive sva živa bića, izuzev…naravno, čoveka – onog koji je sebe nazvao „Homo Sapiens“ – razumni čovek ili kako bi Kastaneda to lepo rekao „čovek od znanja“.
Kako je samo dalek Kastanedin opis „čoveka od znanja“ od ovog sada živućeg na Zemlji…
Nazivajući sebe razumnim, mudrim, znajućim, u samom startu smo sebe podigli lestvicu iznad svakog živog bića koje postoji i dali veliki polet svome Egu. Imam potrebu da se ovde pozovem na jednu divnu parabolu, koju sam davno pročitala u knjizi „Moj put – put belih oblaka“, od Osho-a, gde se on osvrće na biblijsku priču o Adamu i Evi koji gube rajski vrt nakon što su okusili voće sa drveta znanja, jer – sa znanjem dolazi Ego, a za oči zaslepljene Egom – rajski vrt ne može da postoji. Sećate li se da su Adam i Eva bili nagi u Rajskom vrtu pre nego su okusili voće znanja, da bi se nakon kušanja postideli i pokrili? Zašto je to tako? Adam i Eva su uradili baš ono što je Bog izričito zabranio – postali su svesni svojih različitosti i izgubili poimanje o jedinstvu – sa Bogom, sa svetom oko sebe, jedinstvu jednoga sa drugim i ostavili čitavom čovečanstvu u amanet oči zaslepljene Egom, fokusirane na različitosti, umesto na sličnosti…
Kako su generacije prolazile, sve smo bivali različitiji, sve dalje od nekadašnjeg jedinstva i veze sa božanskim. Tada smo se okrenuli majci prirodi, onoj koja hrani naše biće i koja stimuliše naših pet ograničenih čula i hiljadama godina poštovali smo sve što nam ona daje. Nesmetano smo išli preko njenih prelepih predela, ka onome što nam duša ište. Mogli ste iz ravnice, otići u planine, sa dalekog severa na topli jug, iz dubokih šuma na otvoreno more. Bili smo slobodni da se krećemo, da koristimo sve plodove naše Majke Zemlje, da uživamo u svom obilju koja nam ona nudi, a mi smo joj bili zahvalni na svakom poklonjenom danu.
Raselismo se po svakom kutku ove naše predivne planete i vremenom, kroz generacije, zaboravismo da smo svi potekli iz Rajskog vrta, od jednog oca i jedne majke. Zaboravismo polako da svi smo mi braća i sestre… Kako je vreme prolazilo postajali smo sve različitiji. Izgled nam se menjao, prilagođavajući se mestu koje smo izabrali za svoj život, menjale su nam se navike, menjao nam se jezik, sa svakom novom pojavom i svakim novim iskustvom sa kojim smo se susretali na našem putu. Vremenom smo se toliko razrodili, da više nismo imali oči za sličnosti, samo za razlike.
U svakoj grupi različitih, uvek su postojali oni glasniji od drugih, sa Egom većim nego kod većine, koji su sve strastvenije ukazivali na razlike i koji su rešili da mi smo bolji od drugih i da moramo da se zaštitimo. Ti takvi ljudi izmislili su teritorijalne podele, izmislili su granice, izmislili su da to parče zemlje, na kojem stoje, pripada njima i nikome drugome, izmislili su države. I ljudi, zavedeni, uplašeni od onih drugih, različitih, dozvolili su im da to pravo sebi prisvoje u zamenu za sigurnost koju su im obećavali, kada oni različiti, požele da uzmu ono što je naše. Čovek je pristao da živi unutar nametnutih granica i da gaji svoju različitost. Zatim je čovek pristao da plaća, onima koji ga štite od različitih, kako bi živeo na „njihovoj“ zemlji. Čovek je pristao da plaća zemlju na kojoj živi, vodu koju pije, hranu koju jede, vremenom zaboravljajući da je to ono pravo koje mu je Majka Zemlja garantovala kada se rodio na njoj – da ona može da ga hrani, da ga poji, da mu obezbedi krov na glavom, njegovo mesto pod suncem. Čovek je počeo da plaća državi. Država je uzimala taj novac i usmeravala ga tamo gde misli da treba – država je počela da razmišlja umesto običnog čoveka. Država je uzela sebi za pravo da odlučuje šta je u interesu svakog pojedinca. Država je vrlo inteligentna, ona najbolje zna. Država… A ko je ta Država i šta ona hoće od nas? Ko je ta država? Ja bih volela da upoznam tu Državu i da je pitam zašto mi naplaćuje vodu, koju mi je u amanet ostavila moja majka? Zašto mi ne dozvoljava da odem da živim negde na moru, jer jako mi prija primorska klima, kada je moja majka ostavila more za mene i njegove obale da me ugoste? Zašto ne mogu da šetam ulicom golišava po vrelom letnjem danu, kada sam tako od Boga rođena u krilu naše Majčice Zemlje? Sa kojim pravom ta Država odlučuje šta je za mene dobro, a šta loše? Ko joj je dao to pravo? Ja nisam. Niko me nije pitao. Ja ne želim da dam pravo drugome da odlučuje umesto mene. Ne dam! Hoću da mi se moje pravo vrati! Ko je ta Država i gde je taj Homo Sapiens, da ga pitam zašto je zatrovao bistre izvore moje majke, da ga pitam zašto je istrebio bezbroj vrsta, bezbroj divnih duša koje je moja majka izrodila? Gde je taj Homo Sapiens da ga pitam zašto je zatrovao vazduh koji udišemo i zašto je probušio rupu na nebu iznad nas? Gde je taj Homo Sapiens, koji zabranjuje lekovite biljke i kljuka narod hemijskim tvorevinama. Gde je taj Homo Sapiens da ga pitam, zašto otrovnom hranom truje nas i našu decu, zašto nam servira GMO? Zašto menja nešto što je bilo savršeno od moje Majke Zemlje, misleći da može da ga napravi boljim? Oh, koliki je to Ego, jednog Homo Sapiensa, kada misli da je mudriji od Boga i Majke Zemlje?!?! Mali čovek… Ne želim da odlučuje umesto mene! Radije ću grešiti za sebe, no živeti ispravno za drugog, pa makar taj drugi sebe nazivao Državom. Država – moderna religija, svemoguća, sveznajuća, jedina ispravna, živećete u paklu ako ne radite ono što ona traži od vas…
Eto, gde je mudri čovek stigao…od rajskoga vrta i jedinstva sa Bogom, do stalne trke za novcem kako bi podmirio državu, od slobodnog bića u krilu Majke Zemlje do roba savremenog društva.
Kako ponovo ostvariti jedinstvo sa Majkom Zemljom i svim bićima na njoj? Kako ostvariti jedinstvo sa Bogom? Kako čuti njegov glas? Probudite se!
Morate osvestiti dualitet svog postojanja. Dobili ste telo od Majke Zemlje, da hodite njenim putevima i stičete nova iskustva i dobili ste dušu od Oca, Tvorca, Kreatora svog postojanja. Morate ceniti svoje darove. Morate biti zahvalni na njima. Samo vi ste dobili takav dar, tako poseban, od svoje majke, kao što je to telo u kojem se svakog jutra odvajate od Tvorca, Oca svog. Dobili ste to telo jedinstveno, niko nema oči poput vas, niti zube poput vaših. Ničija usta nisu takva, ničiji nos. Svaka šara na našem telu različita je od šare na nekom drugom, tako specifična, posebna, samo naša. Cenite taj dar Majke Zemlje, napravljen samo za vas. Negujte ga najbolje što znate, kako bi vas što bolje služio na ovom vašem putovanju koje nazivamo životom. I nikako ne zapostavljajte Očeve darove, jer…majka vam poklanja ovaj život sada, a otac vam je darovao večnost. Osvestite njegov dar u sebi, osvestite božansko i prepustite se njegovoj beskrajnoj mudrosti i ljubavi. Probudite se!
Otgnite se kontroli, ne pokušavajte da budete ono što se od vas očekuje, ne pokušavajte da se uklopite, osvestite svoju posebnost, osvestite svoju jedinstvenost, verujte u sebe i beskrajnu mudrost Tvorca i Majke da su vam dali upravo ono što vam je potrebno da biste najbolje savladali put koji je pre vama. Shvatite to i krenite hrabro i odlučno svojim putem. Pratite svoje snove, svoje želje, svoja nahođenja, jer to je glas Oca u vama, sve što nije materijalno i od naše majke, od oca je. Oslušnite šta vam poručuje, zaronite u dubinu svoje duše, razgrnite sve silne slojeve, svu buku koja se vrti u vašim glavama i čućete Očev glas. Prepustite se u njegove ruke, on vam želi samo dobro. Čak i ako to sada tako ne izgleda, šta su godine teškoća u odnosu na večnost vaše duše? Otac ne meri vreme zemaljskim jedinicama, a to ne umanjuje njegovu mudrost, samo način vašeg poimanja stvari. Verujte u mudrost Oca i dalekovidost Majke… Mi smo samo trenutak u vremenu, iskoristite ga na najbolji način.
Probudite se!
Buđenje – od Rajskog vrta do savremenih robova
