Naš mozak neprekidno radi. Savršena mašina, neograničenog dometa, limitirana samo sopstvenim doživljajem sebe, u neprekidnom pokušaju da logički objasni nelogično i neobjašnjivo, da racionalizuje iracionalno i da razume i shvati sebe i svet oko sebe, ne uzima ni trenutak odmora, kako bi se očistio od svih uticaja okoline, svih (polu)informacija kojima raspolaže. Svojim neprekidnim radom, daje nam iluziju produktivnosti i napretka, čak i kada smo sve dalje i dalje od istine za kojom svi tragamo kroz čitav svoj životni vek.
Kada smo u budnom stanju, naš mozak konstantno je u petlji ogromnog broja misli koje se samo nadovezuju jedna na drugu, kao alka na alku, tvoreći neprekidni lanac kojim vremenom, sami sebe sve više okivamo i limitiramo svoj rast i razvoj. Mozak. Naš najveći saveznik i najljući neprijatelj. Naš sluga i naš gospodar. Izvor svih naših nemira, izvor svake sumnje u našoj sreći…
Dualitet postojanja svega na ovome svetu, uči nas da je neophodno spoznati obe strane jedne medalje, kako bismo imali konkretniju sliku sveta u kojem postojimo. Dan nikada ne bismo spoznali bez noći, toplotu bez hladnoće, dobrotu bez surovosti, ljubav bez odsustva iste. Sve na ovom svetu ima svoj opozit i ništa ne bi imalo smisla niti vrednosti da nema svoju suprotnost.
Samo naš mozak neprekidno radi. Samo naše misli neprekidno naviru.
Da li je zaista tako?
Šta bi se desilo kada bismo zaustavili svoje misli i bitisali u potpunoj suprotnosti sa neprekidnim glasom u svojoj glavi? Šta bi se dogodilo kada bismo utonuli u potpunu tišinu, u potpuni mir? Mislite li da bismo tada uronili u kompletnu suprotnost doživljaju sveta u kome sada bivstvujemo? Kvantni fizičari su dokazali da je materija zgusnuta energija i da je doživljavamo kao čvrstu samo zahvaljujući svojoj svesti i naučenom doživljaju sveta. Šta se tada dešava u odsustvu svesti? Postoji samo energija.
Kada uspemo da utišamo svoj um, svoju svest, da li tada, po pravilu dualiteta svega na ovome svetu, nasuprot svetu materijalnom počnemo da obitavamo u svetu duhovnom? Da li tada spoznamo suprotnost limitiranosti svog materijalnog tela i beskonačnosti svog duhovnog bića? Da li tada sve ono što nas ograničava u materijalnom svetu prestane da postoji? Da li tada, u treptaju oka, možemo da se prošetamo svetom, od našeg brdovitog Balkana, preko Tibeta i Himalaja, Japana i Novog Zelanda, sve do tropskih prašuma Amazona i predivnih predela ledene Aljaske? Da li tada, u treptaju oka, možemo da posetimo Semiramidine vrtove, da čitamo u velikoj Aleksandrijskoj biblioteci, da posmatramo borbe gladijatora u čuvenom Koloseumu? Možemo li da se vratimo u vreme kada su noćno nebo krasila dva meseca i kada su međugalaktički mostovi još uvek spajali našu planetu sa ostatkom Univerzuma? Možemo li da putujemo svemirom sve do dalekih svetova u kojima ne važe isti zakoni fizike kao u našem, zemaljskom? Možemo li da spoznamo Boga?
Da li želite da znate odgovore na postavljena pitanja?
Da li ste nekada pokušali da utišate svoje misli?
Naišla sam na podatak koji govori da se nova misao u čovekovom mozgu, u proseku, javlja na svakih osam sekundi. Ako je čovek u proseku budan 16 sati, što iznosi 57600 sekundi, to znači da za vreme jednog prosečnog dana, čovekom mozak obradi 7200 misli. Da li ste toliko produktivni?
Jedini način da usporite svoje misli je meditacija. Svi znate šta je meditacija, zar ne? Praktikujete je? Ne znate kako? Ne postoji ništa jednostavnije na ovom svetu od meditacije, prirodna je poput disanja, čak je vrlo blisko povezana sa njim. Ne postoji neko uputstvo za pravilnu meditaciju, ona je putovanje unutar sebe i kao takva, jedinstvena za svakog od nas. Pronađite miran kutak i udobno se namestite. Dišite duboko, polako, ujednačeno. Posmatrajte svoje disanje. Osećajte senzacije u vašem telu. Vazduh je hladniji kada ga udišete nego kada ga izdišete, pluća se nadimaju, stomak se podiže, telo se sve više opušta, srce ujednačeno kuca, sve ste teži, sve ste mirniji. Ostvarite harmoniju sa samim sobom. Da ste dobro izveli meditaciju, znaćete po osećaju mira i zadovoljstva kojim ste nakon iste ispunjeni.
Ono što ja želim danas da podelim sa vama je meditacija za zaustavljanje misli, onako kako je sama izvodim. Možda će nekima od vas biti korisna u sopstvenom putovanju u nepoznato, a nekima pružiti smernice kako da sami kreiraju meditaciju za sebe.
Potrebno je da se osamite i pobrinete da vas niko ne uznemirava. Sklonite svoj telefon, vreme će tek pokazati koliko nam šteti njegovo zračenje. Lezite na leđa sa rukama pored tela i opustite se. Opuštajte svesno svaki mišić na svome telu. Prekontrolišite mislima svaki deo tela i pobrinite se da je potpuno opušteno. Ja uvek počinjem od nožnih prstiju i završavam sa kontrolisanim opuštanjem mišića na svom licu. Kada osetite da ste potpuno opušteni, kada osetite kako težina vašeg tela pritiska podlogu na kojoj ležite, tada se fokusirajte na svoje disanje. Udišite polako, izdišite polako. Ne forsirajte ništa, sledite prirodan ritam svog disanja. Misli vam naviru. Budite svesni njih. Kako koja misao naiđe, primetite je i vratite se svom disanju. Provedite neko vreme u opuštanju i posmatranju svojih misli. Osetićete sami kada ste dovoljno umireni da idete dalje. U sledećem koraku, ja vizuelizujem stari bunar, ozidan kamenom i zatvoren teškom betonskom pločom. Sve misli o kojima sam razmišljala od početka meditacije, poput mušica lete oko bunara. Uzimam jednu po jednu misao , sklanjam ploču i ubacujem je u bunar. Kada pokupim svaku misao, jednu po jednu, navlačim betonsku ploču na bunar i pokušavam da zaustavim misli. Vi ne morate zamisliti bunar, meni je iz nekog razloga ta slika bitna. Možete zamisliti i kartonsku kutiju u koju pakujete sve svoje misli, fioku u koju ih spremate ili bilo šta slično. Poenta je u tome da ih zadržite zatvorene na izabranom mestu. Kako se nova misao pojavljuje, tako je ponovo spakujte i fokusirajte se na disanje. Mnogima je tišina neophodna za meditaciju, ali lično – kucanje časovnika smatram vrlo korisnim – tada fokus sa disanja možete da prebacite na ujednačeno tik-tak. Takođe, možete pustiti i neku muziku za meditaciju i fokusirati se na tonove. U pokušaju da se misli zaustave, očne jabučice se automatski okreću ka vašem trećem oku, unutarnjem oku i to je prirodno. Ne pokušavajte da ih vratite, jer upravo tu, ne mestu vašeg trećeg (ili da kažem prvog?!) oka, otvoriće se vaša staza u nepoznato. Ne znam da li je senzacija koju sama doživljavam uobičajena ili lična, ali je uvek ista: ugledam oko kroz čiju zenicu ulećem u vrtlog i kao u kakvom SF filmu, kada svemirski brod ulazi u vorp pogon, imam utisak da vrtoglavom brzinom prolazim kroz kakvu svemirsku crvotočinu i…izlazim sa druge strane. Kada pređete na drugu stranu, senzacija je ista kao da ste fizički tamo. Vi vidite, čujete i osećate svet oko sebe, svim svojim čulima, čak i čulom dodira. To je zato što druga dimenzija nije ništa manje stvarna od one u kojoj svojim svesnim umom, fizički obitavamo.Pročitala sam jednom savet, da se u ovakvom vidu putovanja uvek vežemo za nešto fizičko, što nas vraća u ovaj svet, npr. prsten na ruci, šnala u kosi, čarape sa jakom gumom na nogama, pa…eto, osećam se obaveznom da to napomenem.
Nije lako. Zaista nije. Treba biti disciplinovan i posvećen. Čitavog našeg života, mozak gospodari nad našim duhom, držeči ga učaurenog u našem fizičkom telu i materijalnom svetu i samo racionalizuje ono što se raciom ne može pojmiti i što se naučenim ne može objasniti. Neprekidne misli su ono što nas odvaja od našeg mira, blaženstva i naše veze sa božanskim. One nas sprečavaju da vidimo širu sliku i pojmimo sve nivoe postojanja.
Nije lako, naprotiv. Usavršavanje ovog vida meditacije, dug je put, ali nagrada koja vas čeka kada putovanje dovedete do željene destinacije, najvrednija je stvar koju u ovome životu možete da primite.
Da li ćete odustati pre nego pokušate? Vi ste kreatori svog života i izbor je samo vaš. Srećno.
Kako zaustaviti misli
