Autopilot

 
Bilo mi je petnaestak godina, kada sam svojoj majci prvi put rekla:”Mama, ja ne znam da razmišljam!” Mama se od srca nasmejala, pa me pitala:”Kako to misliš?” Tada sam joj rekla kako svaka moja misao, vodi do sledeće, pa do sledeće, tako da na kraju završim jako daleko od mesta sa koga sam krenula i ne dođem ni do kakvog rešenja problematike na koju sam pokušala da se fokusiram, te da ne znam kako drugi ljudi razmišljaju, ali da sigurno ne treba tako-kako ja to radim. Mama se zamislila i nije ništa prokomentarisala.
Dan-danas, to je, za mene, ostao jedan od većih paradoksa čovečijeg postojanja. Mi se dičimo svojom inteligencijom, spakovani na vrh piramide, dajemo sebi ogromnu važnost nad svim ostalim bićima koja nastanjuju ovu našu predivnu planetu, a nismo u stanju da bazično kontrolišemo svoje sopstvene misli. Ako čovek ne može da kontroliše svoje misli, a one su osnova svega što smatramo “ljudskim” i baza iz koje se nadalje ljudskost razvija – šta uopšte možemo da kontrolišemo? Kontrolišemo li svoje živote ili samo imamo privid kontrole? Da li su naše odluke zaista stvar naše slobodne volje, slobodnog izbora ili su baš naprotiv, sve te odluke unapred predodređene da budu donesene?
Ljudi su skloni da veruju da je kontrola u njihovim rukama i da su sami tvorci svoje sudbine, a u biti – život kontrolišemo jednako kako kontrolišemo misli – krenemo u jednom pravcu, završimo na nekom desetom. Džaba fokus, džaba trud, biće onako kako mora da bude i onako kako treba da bude. Ubeđena sam da su se svima vama planovi izjalovili bezbroj puta, kao i da su mnogi išli glavom kroz zid kako bi ispunili nešto što su želeli, a opet – da nisu uspeli. Neke stvari ne mogu da se dogode i treba shvatiti kada je momenat da se odustane. Nekada čitavog sebe uložite u nešto kako bi uspelo, ali jednostavno – ne ide. Tada, umesto da naučeno ponašanje primenjujete iznova i iznova, zastanite i distancirajte se od sebe i od problema. Šta biste rekli osobi u vašoj situaciji?
Nikada ne postoji samo jedno rešenje, raskrsnicu uvek čini više puteva i taj put kojim tvrdoglavo hodite, a koji vam izmiče pod nogama – najverovatnije nije vaš pravi put, ali bez obzira na to – odvešće vas na jedino mesto na kome možete da budete – na vaše sudbinsko mesto, ono koje morate da posetite u vašem životnom putovanju. Istina je da će vas svaki put kojim idete, dovesti do istog mesta-onog na kome treba da budete. Brzina kojom putujete od odredišta do odredišta – određuje broj lekcija koje ćete uspeti da savladate u ovom životu, brzina kojom vaša duša napreduje. Svaku lekciju učite – dok ne naučite i ako vam se čini da ste upali u petlju, da vam život “šlajfuje”, da ne možete da izađete iz “začaranog kruga”, distancirajte se i pogledajte – koji model ponašanja vas zadržava unutar petlje? Šta je uzrok tom ponašanju? Proniknite u suštinu, postavljajući sebi samo jedno pitanje:”Zašto?” sve dok ne dođete do konačnog odgovora. Tada ste proniknuli u sebe. (Samo)Spoznaja će vas osloboditi i izaći ćete iz petlje. Lekcija je naučena i možete dalje.
Da li grčevito pokušavate da imate “kontrolu” nad svojim životom? Kad ne ide po planu – nervirate se. Pokušavate ponovo – iscrpljeni ste. Ne odustajete – ne da vam se. Grizete – vilica popušta. Očajni ste. Nezadovoljni. Nesrećni. U stalnom ste grču i pod stalnim stresom. Tako i treba. Jer – život treba da bude patnja. Treba da se mučimo. Treba da nam bude loše. Tako su živeli i naši roditelji. Tako su živeli njihovi roditelji. Tako treba da živimo i mi… To je pravi način. Jedini način.
NE! NE! NE!
Zamislite da vozite avion kome je uključen autopilot, a vi to ne znate. Iz sve snage se trudite da upravljate avionom, da ga usmeravate tamo gde vi želite. On neće. Pod stresom ste, znojite se, čitavo telo vam je u grču, pokušavate da ga ispravite jer je krenuo da skreće. Neće! Vi ste odgovorni! Šta da radite? Trudite se i dalje… Obuzima vas očaj, strah preuzima kontrolu, paničite…
…a uključen je autopilot…
Da li biste poverovali onome ko bi ušao u kabinu, dok vi poslednjim atomima snage pokušavate da iskontrolišete avion, i rekao vam da je avion u kontroli autopilota? Da li biste u svom očaju čuli da vam je to rečeno? Da li bi doprlo do vas?
Istina je, život bi nam bio mnogo lakši i mnogo lepši, harmoničniji, kada bismo uspeli da prihvatimo tu tako jednostavnu istinu – naš put unapred je zacrtan – kontrolišemo samo kako ćemo istim koračati. Kada to usvojite – čitav vaš život se menja. Pritisak popušta.  Manje ste usredsređeni na cilj, a više na putovanje. Prepustili ste se u “Božje ruke” i počeli da sledite svoju sudbinu. Odjednom osećate mir, usporili ste, ne forsirate, bitišete u trenutku. Život je lep…
Tako je jednostavno.
Zašto ljudi onda imaju problem sa prihvatanjem nečega što im život čini lepšim? Možda zato što postavljaju sebi pitanje:”Ako ja nemam kontrolu, ko je ima? Ko mene kontroliše?” Istina je – sami ste sebi odabrali put kojim ćete hoditi. Sami ste odabrali porodicu u kojoj ćete se roditi, sami ste odabrali svoju stazu i sve što ćete na njoj iskusiti. Sami ste odabrali svoj put, ali u onom momentu postojanja u kome ste znali mnogo više nego sada kada ste ograničili svoje božansko u zemaljskom telu. Vaša duša odabrala je put za vas. Vi ste odabrali put za sebe. Sada samo treba da verujete samom sebi i da se prepustite svemu onome što vas na tom putu čeka. Verujte sebi!
Ispod ove opipljive materijalne spoljašnjosti, svi smo mi delići jedne zajedničke, duše sveta, duše svih svetova. U svima nama titra iskra božanskog, beskrajna mudrost koju naši mali mozgovi ne mogu da shvate, ali naše duše mogu da osete.
Prepustite se da vas vodi sila, viša nego što je možemo razumeti. Verujte u sebe i beskrajnu mudrost vaše večite duše. Život je lep.