Letnja jara titrala je nad vrelim asfaltom. Sunce se podiglo na vrh neba i pržilo kao u samom paklu. Ulice Beograda bile su puste, a opet je u vazduhu pucketala obuzimajuća energija velikog grada. Krošnje drveća su bile nepomične, kao na kakvom zamrznutom snimku, a u debelom hladu gustih grana, psi lutalice, pokušavali su da se rashlade pripijajući svoje stomake o koliko-toliko hladnu zemlju.
Vidno uzrujana i pod stresom, Isidora je sedela za volanom svog automobila i vozila ka poslu. Osećala je kako joj se bes nakuplja u stomaku, a suze nemoći u očima. Danas je trebala da bude slobodna i da dan provede na Dunavu, umesto u kancelariji. Mesecima nije osetila taj luksuz slobodnog dana. Nije znala koliko može još da podnese. Karijera joj je bila veoma važna, teško je radila da bi dospela na rukovodeće mesto kompanije kojoj je posvetila gotovo deceniju svog života. Nikad nije bila na bolovanju, godišnji odmor je uzimala samo van sezone, kada je bilo najmanje posla; uvek je prva dolazila i poslednja odlazila i imala je tu sreću da njeno zalaganje bude primećeno i nagrađeno. Nikada nije bila srećnija nego tog dana kada je, po odlasku dragog kolege u penziju, njoj ponuđena direktorska pozicija. Sada, šest godina kasnije, shvatila je da, bez obzira što je ostvarila sve što je želela, i dalje nije bila srećna. Da, živela je bolje od većine. Mogla je sebi da priušti dobar auto, skupu garderobu i letovanja na luksuznim lokacijama (samo da je imala kad), ali…to je nije učinilo srećnom. Već neko vreme, osećala je da je izgubila smisao. Pored sebe je imala muškarca koji joj je bio najveći oslonac i podrška u životu, te je iz tog odnosa crpela snagu za izazove koje je svaki novi dan nosio sa sobom, inače….nije sigurna da bi toliko izdržala. Promenila joj se perspektiva poslednjih godina. Uspeh je počela da meri nekim drugim jedinicama i osećala se promašeno, neuspelo. A toliko se radovala današnjem danu…
U trenutku, misli joj prekinu zvuk gužvanja metala, pokušavala je da iskontroliše volan, no on se vrteo u prazno. Videla je kako se ulica podigla gore, a nebo spustilo dole i osetila stravičan bol. Trajao je samo jedan trenutak, a zatim prestao. Osećala se odlično, telo joj je bilo tako gipko i pokretno, um joj je bio bistar, kao nikada ranije i osećala je kako je svu ispunjava predivno osećanje ljubavi, pripadnosti, celovitosti. Osvrnula se oko sebe i primetila da svet izgleda sasvim drugačije. Sve je svetlucalo i prelivalo se u najrazličitijim bojama. Pažnju joj privuče crveni kovitlac energije, nadvijen na zgužvanu olupinu nekog automobila. Približi se i pogleda. Videla je unutar automobila svoje telo, u njemu nije bilo svetlosti. “Da, to je moj auto. To je moje telo.” Konstatovala je i produžila dalje, privučena plamtećim krošnjama u dnu kojih je videla zgusnute oblake energije. Približi se jednom oblačku i dodirnu ga. Odjednom, videla je život kroz svest jednog psa. Osetila je njegovu sreću dok je jurio za automobilima, njegovu uzbuđenost kad je uhvatio miris slanine i krenuo za izvorom, beskrajnu ljubav dok ga je sićušna devojčica povlačila za uši, rep, mazila i gnjavila. Spoznala je njegovo nerazumevanje u trenutku kada ga je jedna teška čizma udarila posred rebara, a on je išao za njom samo zato što tako dobro miriše… “Koliko bi samo čovek mogao da nauči od psa!”, pomislila je. Oduševljena novim iskustvom, Isidora, lagana poput vihora, dodirnu plamteću krošnju stare lipe. Bila je seme, pod zemljom, zatim trava, paprat, drvo… Svedočila je o prvim životinjama, prvim ljudima, o nastancima i nestancima civilizacija… Svedočila je nastanku planete, nastanku galaksija, nastanku univerzuma, sve dok se ne vrati u trenutak kada je postojala samo energija beskrajne ljubavi i tada oseti-vratila se kući. Odjednom, sve joj se razbistrilo pred očima. Shvatila je smisao življenja, shvatila je ustrojstvo univerzuma, setila se svih prethodnih života koje je živela i spoznala svoj put, svoju misiju u na Zemlji. Sagledala je svoj život od početka do kraja i shvatila koja su joj iskustva donosila koje lekcije. Odjednom, vrtlog se otvorio pred njom i Isidora oseti da tuda treba da pođe. Na kraju vrtloga, čekalo ju je biće satkano od najsjajnije svetlosti koju je ikada videla. “Idem kući!”, srećno je pomišljala. Posao, problemi, suprug, prijatelji, Beograd…sve je bledelo u njenom umu kako je dalje lebdela kroz svetlosni vrtlog. Tada ču misao:”Ali, nisam završila!”
Nije bila završila ono zbog čega je došla na Zemlju. Znala je, ako se sada vrati kući, moraće da dođe ponovo i krene sve iz početka, a to nije želela. Pogleda biće od svetlosti i oseti odobravanje, beskrajnu ljubav kojom ju je kupalo. Polako, lebdeći, krenu ka izlazu iz vrtloga, dok ju je biće pogledom pratilo. Odjednom, vrtlog je nestao i osetila je strahovit bol, kako joj cepa utrobu. Živa sam! Čula je zvuke sirene kola hitne pomoći kako se približavaju. Pored automobila, skakutao je unezveren čovek i čula je samo njegov glas:”Živa je! Živa je!” Nasmeši se i utonu u san.
Između svetova
