U jednoj dalekoj zemlji, nedaleko od velikog grada, na rubu šume od stotinu leta, stajala je stara kuća od cigala. U kući je živela devojčica, krhka i nežna. Pričali su joj baka i deka da u noći kada se rodila, na nebu je jedna zvezda jače zasijala, pa se srušila, kako je izgledalo, baš iza njihove kuće. Zbog toga su joj nadenuli ime Zvezdana.
Zvezdana je bila vesela, razigrana devojčica sve do jednog kišovitog dana, kada se sa mamom i tatom vraćala kući posle vikenda koji su proveli kod bake i deke. Padala je kiša, bilo je maglovito i jedan nepažljivi vozač je izazvao udes u kome je Zvezdana ostala bez roditelja. Kako je bila sitna, Zvezdana je preživela, ali više nije mogla da hoda, niti je postojala nada da će ponovo prohodati. Dane je provodila u svojim kolicima, sve tužnija i sve ćutljivija. Najviše je volela kada bi je deka odgurao do kraja vrta, gotovo do same šume, gde bi čitavog dana čitala knjigu ili samo sedela i maštala, uživajući u zvucima zujanja pčela, pevanju ptica, cvrkutanju vrabaca. Gledala je kako se priroda menja i kako se boje smenjuju od ranog proleća, pa do pozne jeseni. Uživala je u mirisima vlažne zemlje i poljskog cveća, kada je sve bujalo i oživljavalo u proleće. Uživala je u igri leptira najrazličitijih boja i šumu toplog vetra u granama drveća čitavog leta. Uživala je u toplim žutim i crvenim nijansama kada je jesen već uzimala maha i ujedno bivala iz dana u dan sve tužnija, jer je dolazila zima, a nju je najčešće provodila uz veliki prozor sa pogledom na vrt, gledajući ogolele grane, kako se savijaju pod težinom snega na njima. Nije volela zimu, jer je izgledala kao stari crno-beli televizor na kome se slika zamrznula, ali uvek je željno iščekivala momente kada bi ugledala ponekog zeca ili srnu, koji bi se u potrazi za hranom, čistom greškom, suviše približili ljudima.
Sada je ponovo došlo proleće. Snegovi su okopneli, a mlada, svetlo-zelena trava obgrlila je zemlju svojim nežnim zagrljajem. Zvezdana je, sklopljenih očiju, upijala u sebe mirise i zvuke koji su je okruživali. Osećala je kako topli sunčevi zraci klize niz njene blede, upale obraze i gotovo se sasvim izgubila u svom svetu, kada je osetila da je neko posmatra. Često je imala taj osećaj, ali sada je bilo intenzivnije, stvarnije. Otvorila je oči i gotovo se uplašila kada je ispred sebe ugledala devojčicu svojih godina, duge kose, plave poput zrelog klasja, vezane u dve kike i krupnih svetlo-plavih očiju koje su zračile dobrotom i čistoćom deteta, ali i mudrošću, kakvu obično viđamo kod starih ljudi. Te krupne oči su ulivale poverenje i Zvezdana se odmah opustila.
Devojčica joj je pružila ruku i rekla da se zove Sunčica.
Kako su dani prolazili, dve devojčice su postajale sve bliskije. Nekada bi samo sedele i ćutale osluškujući prirodu skupa, a opet, Zvezdana je imala osećaj da je nikada niko nije razumeo poput Sunčice. Ponekad je imala osećaj da može da joj čita misli. Zvezdana bi nešto pomislila, a Sunčica bi se nadovezala na njene misli svojom pričom. Kao da su jedno.
Zvezdana je uživala u pričama koje joj je Sunčica pričala, o dalekim svetovima, na koje noga čoveka nije kročila, o dva meseca koja su krasila nebo jedne daleke, prastare planete, koja je u svojoj starosti počela da se okreće sve sporije i da biva sve bliže i bliže užarenoj zvezdi oko koje se okretala, da bi na kraju postalo toliko toplo da na njoj više nije bilo uslova za život. Mnogi su nestali zajedno sa svim životom svoje planete, ali mnogi su i seli u svoje letelice u potrazi za sličnom planetom gde bi nastavili razvoj svojih duša. I baš na ovoj našoj Zemlji, pronašli su svoj novi dom.
– Ko zna, možda su baš tu, u šumi iza nas!? – Našalila se Sučica
Tada joj je Zvezdana ispričala kako je dobila svoje ime i o zvezdi koja se te noći srušila iza stare kuće i nestala. Sunčica se nasmejala, a njen smeh je bilo poput poput sićušnih zvončića koji se njišu na povetarcu i rekla joj da je ta Zvezdanina zvezda ista ona iz priče o ljudima koji su se doselili na Zemlju.
Dani su prolazili sve brže, kako je leto odmicalo i jesen polako uzimala maha. Devojčice su bile sve tužnije što se više neće viđati, jer Zvezdana nije mogla da izlazi napolje, a Sunčici je bilo zabranjeno da ulazi u kuće kod drugih, njen tata bio je vrlo strog i Sunčica se često ljutila na njega zbog toga. Tog dana, obe su bile zadubljene u svoje misli, kada Sunčica iznenada progovori:
– Kada bi se neko ponudio da ti ispuni jednu želju, samo jednu od svega što možeš da zamisliš, šta misliš da bi poželela?
– Da mogu ponovo da hodam. – Zvezdana je odgovorila, kao iz topa. Puno puta je razmišljala o tome.
Nakon toga, ćutale su još neko vreme, kada je Sunčica ponovo upitala:
– Kada bih ti rekla jednu tajnu, koju nikada nikome ne bi smela da otkriješ, da li bih mogla da ti verujem da je niko neće saznati?
– Naravno. A kome bih ja rekla, pa imam samo baku i deku?!
Na tome se i završilo. Sunčica tajnu nije poverila, a Zvezdana nije želela da pita.
Dan je odmicao sve dalje, Zvezdana je sama sedela na rubu šume i čekala Sunčicu da se pojavi. Obično je dolazila mnogo ranije. Tog dana, kao i svakog pređašnjeg, čula ju je tek kada se već stvorila pored nje. Zvezdana se nasmešila i rekla:
– Kako uvek uspeš tako da mi se prišunjaš? – kada je primetila da je Sunčica ozbiljnija nego obično.
– Hoću da te odvedem na jedno mesto, ali nikome ne smeš reći šta si tamo videla, šta god da se desi.
Zvezdani su zasijale oči. Toliko dugo nije otišla nikud iz tog vrta, da je odlazak na bilo koje drugo mesto ispunjavao izuzetnim uzbuđenjem. Ponovila je svoje obećanje, da nikome neće reći šta je videla, kad ju je Sunčica zamolila da zatvori oči. Zvezdana je zažmurila i tek nekoliko trenutaka kasnije, dobila je dozvolu da ponovo gleda. Šuma oko njih bila je gusta, sunce se jedva probijalo kroz guste grane, vetar je šuštao kroz suvo lišće, a stara stabla bila su prekrivena gustim tkanjem mahovine. Zvezdana je tada primetila da nema njenih kolica, sedela je na starom, izbrazdanom deblu, koje je već počinjalo da truli. Posmatrala je kolonu mrava, kako se priprema za zimu. Bezbroj različitih bubica mililo je stablom, svako svojim poslom, potpuno nesvesni Zvezdane koja je upala u njihov svet i posmatrala ga sa visine. Tada začu neko šuškanje iza sebe. Okrenula se i videla Sunčicu kako molećivo gleda krupnog muškarca, zatim ga hvata za ruku i dovodi ka Zvezdani.
– Ovo je moj tata. On je lekar i pomogao je mnogim ljudima, pomoći će i tebi.
Zvezdana mu je pružila ruku, koja se izgubila među njegovim ogromnim šakama. Izgledao joj je poput kakvog diva, a ona pored njega tako sićušna. Podigao ju je i položio da leži na stablu. Zatvorila je oči. Nije znala šta će se desiti, ali nije je ni bilo briga. Sunčici je verovala koliko i sebi samoj. Osetila je toplotu kako joj prolazi telom. Spuštala se od njenog vrata, preko kičme, ka nogama. Odjednom je osećala i kako su joj noge tople. Uživala je u osećaju, kada ju je trglo nešto što je podsetilo na golicanje po tabanima, tata joj je to stalno radio kada je bila mala. Nasmešila se i otvorila oči. Ispred nje, stajala je samo Sunčica. Pružila joj je ruku i pomogla da se ispravi u sedeći položaj. Sunčica ju je posmatrala još trenutak, a zatim rekla:
– Pođi sa mnom, okrenula je Zvezdani leđa i krenula.
Zvezdana se zaplakala.
– Ne ostavljaj me samu! Sačekaj!
Pružila je ruke ka Sunčici, izgubila ravnotežu i krenula da padne. Refleksno, dočekala se na noge. Stajala je!!! Svest o tome dopirala je do nje, kada je ugledala Sunčicu kako nedaleko stoji i posmatra je. Polako je napravila jedan nesigurni korak, pa još jedan. Svakim iskorakom, bivala je sve srećnija, osećala se sve lakšom, gotovo kao da je lebdela nad suvim lišćem. Sela je na kamen, izula cipele i čarapice i spustila bose noge među suvo lišće. Osećala je kako je lišće golica, osećala je ubode slomljenih grančica pod svojim stopalima, osećala je vlažnu zemlju, ledenu i nikada nije bila srećnija. Nije ni znala koliko je vremena prošlo kada je primetila da su se obrele u blizini bakine i dekine kuće. Dan se bližio kraju. Sunčica je zastala, bacila pogled na Zvezdanina kolica i rekla:
– Više ti neće trebati. Samo nemoj da zaboraviš šta si mi obećala. Niko ne sme da sazna za ovo što se danas desilo.
Zvezdana je u tom momentu osećala da joj je Sunčica najvažnija osoba na svetu i nikada ne bi uradila nešto što bi povredilo nju ili njenu porodicu. Naravno da nikome neće reći.
Dani su prolazili sve brže. Zimski pokrivač odavno je ušuškao uspavanu prirodu. Zvezdana je bila sve sigurnija na svojim nogama i danas niko ne bi primeto da je ta devojčica, ne tako davno, nemoćno sedela u invalidskim kolicima. Svakog dana sve je više ljudi zvalo i raspitivalo se o devojčici koja je prohodala kada su svi rekli da je nemoguće. Neki medicinski časopisi želeli su da objave priču o njoj. Zvezdanu ništa od toga nije zanimalo. Najviše od svega, volela je da se grudva sa Sunčicom, da prave anđele po snegu i da se takmiče koja će napraviti većeg Sneška Belića. Sunčica se vremenom toliko opustila, da bi uprkos očevoj zabrani, često ušla u Zvezdaninu kuću, kada bi baka popodne skuvala čaj, da devojčice ugreju svoje promrzle prste i zaslade se domaćim kolačima od vanile.
Tako je bilo i tog dana. Nosići i obrazi su im bili potpuno crveni, kada ih je baka pozvala da uđu u kuću. Smejući se, trčale su po dubokom snegu, takmičeći se koja će prva stići do velikog trema i duplih, staklenih vrata koja su vodila pravo u kuhinju. Zvezdana je uvek gubila, ali iz dana u dan, zaostajala je sve manje i manje. Znala je da je Sunčica namerno ne pušta da pobedi, da bi se sama više trudila i cenila je što to radi za nju. Kada je dotrčala do kuhinjskih vrata, Sunčica je već bila unutra. Pre nego je ušla, Zvezdana je začula njen vrisak. Otvorila je vrata i ugledala kako krupan muškarac drži u rukama Sunčicino telo, koje je izgledalo kao da nema života u njemu. Krenuo je ka izlaznim vratima, noseći Sunčicu sa sobom. Zvezdana je plakala i molila velikog čoveka da je ne vodi, da će njeni brinuti, pokušala je da ga zaustavi, ali ju je baka zadržala i rekla joj da je Sunčica bolesna, da se onesvestila i da je vode u bolnicu da joj pomognu. Danima nakon toga, Zvezdana je molila baku i deku da je odvedu u posetu Sunčici, ali su joj rekli da to nije dozvoljeno. Prolazili su dani i nedelje, da bi jednog dana baka došla do Zvezdane i rekla joj da je Sunčica bila jako bolesna i da se više nikada neće vratiti.
* * *
Godine su brzo prolazile. Zvezdana je postala popularna devojka. Bila je vitka, visoka, izuzetno pametna, ali svi su joj govorili da ima tužne oči. Nikada nije dozvolila sebi da zaboravi da je imala samo jednog prijatelja kada je bila vezana za kolica i da joj je to jedno prijateljstvo izmenilo život. Što je bila starija, osećala je sve veću grižu savesti jer je jedne zimske večeri baki i deki ispričala šta se sve desilo u šumi onoga dana kada je prohodala. Kasnije nije mogla da se otme osećaju da su oni imali veze sa ljudima koji su odveli Sunčicu da je nikada više ne vidi. Živela je pod teretom obećanja koje nije ispunila i to nikada nije oprostila sebi.
U želji da se iskupi, pomagala je uvek i svima koliko god da je bilo u njenoj moći. Posvetila se studijama medicine sa velikom željom da pomaže ljudima, onako kako je njoj jednom pomognuto i bila je najbolji student svoje godine. Niko nije bio iznenađen kada je dobila ponudu da radi na državnom Institutu za medicinska istraživanja, koji je zapošljavao samo najbolje stručnjake u svim oblastima. Što je više vremena prolazilo, Zvezdana je uživala sve veći ugled među kolegama i nadređenima, koji su svi cenili njeno požrtvovanje u radu, stručnost, inovativnost, ali i besprekorno ponašanje prema svakoj osobi sa kojom se susrela. Sve je više napredovala u svom poslu i dobijala sve veća ovlašćenja. Nakon poslednjeg unapređenja, verovala je da se našla tamo gde joj je bilo suđeno. Kao da se čitav život pripremala za rad na najvišem nivou bezbednosti, sakriven od očiju običnog čoveka. Duboko pod zemljom, u jednom od podruma Instituta, izvodila su se istraživanja na bićima za koje se verovalo da nisu sa naše planete. Uzbuđenje zbog novog i nepoznatog, ispunjavalo je čitavo Zvezdanino biće tog dana kada se, u stopu prateći starijeg kolegu, prvi put približavala velikim, čeličnim vratima, iza kojih su se krile najveće tajne čovečanstva. Kada je zakoračila u taj novi svet, sve u njoj se promenilo. Pogled na bića oko sebe ispunjavao ju je gotovo fizičkim bolom. U tišini je hodala između velikih kapsula ispunjenih bezbojnom tečnošću, u kojoj su plutali najrazičitiji oblici života kakve nije mogla ni da zamisli. Odjednom, ukopala se u mestu. Gledala je kako pramenovi kose boje zrelog klasja obavijaju krhko telo devojčice. Prepoznala je sićušne šake, belinu kože i crte lica svoje davno izgubljene prijateljice. Vratile su joj se u sećanje bajke iz neznanih svetova, o neznanim ljudima koji su morali da napuste svoj dom i priča o zvezdi repatici koja se srušila u šumi iza kuće, iste one noći kada se Zvezdana rodila. Osećala je kako joj bol razdire grudi, podsećajući je na obećanje koje nije ispunila. Pokušavala je da ostane pribrana dok joj je kolega objašnjavao da je devojčica takva od kada je on došao da radi u Institutu, a prošla je već druga decenija od tog dana. Kažu da su joj veštački izazvali komu kako bi je ispitivali, ali se ona nikada nije probudila iz nje.
Zvezdana nije još dugo izdržala. Pod izgovorom da joj nije dobro, tog dana je ranije izašla sa posla, sela u svoj mali automobil i zaputila se kući. Nije primetila kada je stigla do kuće od starih cigala, na samom rubu šume, koju je čitavog života nazivala svojim domom. Baka i deka odavno nisu bili među živima, a tek sada je shvatala zašto su na samrti od nje tražili oproštaj. Prošla je kroz kuću i izašla u vrt. Izula se bosa i ponovo, kao nekad, lagano koračala po mekoj travi, uživajući u svakom koraku. Udubljena u svoje misli, osećajući ogromnu tugu, nije ni primetila da je šuma oko nje postajala sve gušća i sve tamnija, a zemlja pod nogama sve hladnija. Okrenula se oko sebe, obrisala suze koje su se same kotrljale niz lice i sela na trulo deblo, gotovo sasvim obraslo gustom mahovinom, vrvelo je od života, kao da je i samo živo. Ponovo je zatvorila oči i vratila se u dan kada je ponovo prohodala, pitajući se da li je to bilo na istom tom mestu, mislima prizivajući Sunčicu kako bi je molila za oproštaj. Ni sama ne zna koliko je tu sedela, kada je trglo poznato osećanje da je neko posmatra. Okrenula se oko sebe i ugledala ogromnog čoveka, poput diva. Sećanja su joj se vratila. Ponovo je počela da plače. Čovek je ćutke prišao i seo pored nje. Imala je osećaj da se uvukao u njenu glavu i osetio njenu bol, njenu tugu i njeno kajanje. Uzeo je njenu nežnu ruku među svoje dlanove i počeo da joj priča priču o jednom dalekom svetu, gde su ljudi živeli u ljubavi, slozi i međusobnom poverenju; o svetu na kome nije bilo ni jedne reči za rat, gde je vladala večita harmonija i gde zlo nije postojalo. Nije bilo bolesnih ni starih. Hiljadama godina ranije, na tom svetu, ljudi su otkrili kako da uvek budu zdravi i produžili su svoj vek stotinama godina, ali planeta na kojoj su živeli bila je stara i ljudi su morali da je napuste. Raselili su se po svim drugim svetovima, gde su živeli sve do dana kada bi se najzad pozdravili sa telima koje su ih služila na tim novim svetovima i vratili se svetlosti iz koje su svi nastali. Pričao joj je priču o ljudima koji su umeli da se otisnu iz svog tela u visine i da svoje duše utkaju u svetlost, iz koje su crpeli svo znanje koje ime je bilo potrebno, pa da se ponovo vrate u svoje telo, kada bi to poželeli. Pričao joj je o dušama koje ne nestaju, nego samo menjaju svetove u kojima obitavaju. Pričao joj je kao detetu. Zvezdana ga je slušala raširenih očiju.
– Nemoj da budeš tužna. Sunčica te je mnogo volela. Ona je znala šta i kako će se desiti još onog dana kada te je dovela da te izlečim, ali je rešila da si vredna toga. Pred tobom je izuzetan život, puno toga ćeš promeniti na ovom svetu. Ono što si videla, samo je Sunčicino telo, ljuštura u kojoj je njena duša živela na ovom svetu. Napustila ga je ubrzo nakon što su je odveli i sada je srećna. Njena mama i ja često pričamo sa njom, a ti…jednog dana ćeš je ponovo videti. Neće izgledati kao što je se sećaš, ali ja verujem da ćeš je prepoznati. I nemoj da zameraš sebi, Sunčica ti je oprostila sve pre nego što se i desilo…
Ni sama nije bila svesna kako se ponovo obrela u vrtu iza svoje kuće. Osećala se neobično spokojnom. Te noći je spavala mirno kao nikada pre. Sanjala je plavu devojčicu velikih, pametnih modrih očiju, kako trče livadom prepunom cveća, držeći se za ruke. Probudila se srećna…
* * *
Mnogo godina kasnije, u školskim klupama, đaci sa mnogo različitih svetova, delili su iste brige i ista veselja. Sa velikim interesovanjem, svi željni znanja, na času zemaljske istorije, slušali su profesora kako priča o prvom susretu Zemljana sa vanzemaljskim civilizacijama.
Sa monitora, na sve njih, smešilo se Zvezdanino izborano lice-lice žene čija dobrota je promenila svet. U hladu stogodišnjih stabala, starica bosih stopala, smešila se čoveku velikom poput kakvog diva, koji je u naručju držao sićušnog dečaka plave kose i krupnih svetlo-plavih očiju koje su zračile dobrotom i čistoćom jednog deteta, ali i velikom mudrošću, kakvu obično viđamo samo kod starih ljudi…
09.02.2015.
